Судбина једног разума/16а

ДЈЕЈСТВО ДРУГО

ПОЗОРИЈЕ 9.

ПОЗОРИЈЕ 9.

(ДОКТОР, ПРЕЂАШЊИ)

ДОКТОР: Зар ви не чујете кад ја вичем, јелте, или вас ови трују? Овамо се вуците!
МАНОЈЛО (тајно Исајлу): Иди, Исајло!
ДОКТОР: Јесте ли оглувили?
МАНОЈЛО (гледи на Шаљивца, овај му намигује): Куку, ала је страшан!
ДОКТОР: Освиме, Перзерине, шта сам ја данас? (Манојло опет гледи Шаљивца и Путника).
ДОКТОР: Та ову ђубру треба умирити! (Пође к њима.)
МАНОЈЛО: Исајло, држи! (Увате га обојица на један мах.)
ДОКТОР: Шта? (Отима се)
МАНОЈЛО: Не пуштај, не шали се!
ДОКТОР: Руку на свог господина?
МАНОЈЛО: Држи само!
ДОКТОР: Тиранство, тиранство!
МАНОЈЛО (Путнику): Забога, господине, свршујте! (Чува главу.)
ДОКТОР: Шта сте наумили са мном?
ИСАЈЛО: Господине, не бојте се ништа, оће да вам секу мало испод језика.
ДОКТОР: Мени испод језика! О, платићу ја вама за то!
МАНОЈЛО (убиње се): Не пуштај, Исајло, не шали се!
ИСАЈЛО: То ће најбоље јошт бити, ако нас буду преварили.
ПУТНИК (извади један прутић): Производе Сенегамбије, доведи заблуђеног у чувство! (Приступи и удари Доктора припут бо челу). Сад је готово.
ШАЉИВАЦ: Бог и душа, тај штап вреди млого!
ПУТНИК (Исајлу и Манојлу): Сад га пустите.
МАНОЈЛО: Богами, ја не смем.
ПУТНИК: Пустите, кад вам кажем! (Приђе и растави и, који се страшљиво један у један, а други у други угал собе уклоне).
ДОКТОР (дуго ћути, па после као из сна): Шта се са мном учинило?
ИСАЈЛО: Опростите, г<осподин>. доктор, али знате како сте нам казали, да вам разум код куће чувамо?
ДОКТОР: Какав разум код куће?
МАНОЈЛО: Ваш, што је седио код куће.
ДОКТОР: Ти си луд. Како ће разум код куће седити?
МАНОЈЛО: И ја се чудим. Али ви сте тако казали.
ДОКТОР: То није истина.
МАНОЈЛО: Ето, зна и Перзерин.
ДОКТОР: Какав Перзерин?
МАНОЈЛО: Па ви сте му дали име српско Перзерин, и мени сте казали, да се зовем Освим.
ДОКТОР: Перзерин и Освим, смешне речи!
ПУТНИК: Уместо Призрен и Осим.
ДОКТОР: Па ко тако говори?
ШАЉИВАЦ: Зар сте заборавили како су велике клипе начињете до 24 предјела неба.
ДОКТОР: Уу! Какав је то језик?
ШАЉИВАЦ: Јелте, граничи на будалаштину, ал’ тако је, кад је човек плодан на високоумију, пак сенку и ђубру издаје за перле разума.
ДОКТОР: Откуда сте ви, те тако говорите?
ШАЉИВАЦ: Ја сам живио међу Власе и Словаце.
ДОКТОР: Зар се тамо тако говори?
ШАЉИВАЦ: Не, него будући је ваша књига благословена на оваким, којекаким, погрешкама, то је она тако участвовала на мене, да сам као ваш чауш морао себи присвојити.
ДОКТОР: Ја то ништа не разумем. (Путнику) Молим вас, можете ли ми ви ово растолковати?
ПУТНИК (да му његову књигу): Ево, нек вас ова обавести.
ДОКТОР: (преврће): Шта? Шта? Ко је мого овако што лудо написати?
ПУТНИК: Погледајте наслов.
ДОКТОР: Је л’ могуће? Моје име носи ова нагрда!
ШАЉИВАЦ: Због које сте се толико жестили, и мене чаушом називали.
ДОКТОР: Ужасно, ужасно!
МАНОЈЛО: Па знате ли, господине, како је човек човеком само через разумну душу и како је душевна рана у неизмериме дубине крај спустила.
ДОКТОР: Ајде, не будали!
МАНОЈЛО: Ви сте ме тако учили.
ДОКТОР: Како бих мого ја тако што говорити?
ПУТНИК: Јесте, то су ваше сопствене речи. Штавише, једном сте казали, да је разум човечески и код куће седећи јако помогао се, и да је разум изнашо пронађење печатање и знаке којим ће он, тј. разум, плодове разума означити.
ДОКТОР: Та од овога не може будаластије што бити!
МАНОЈЛО: Па, шта сам ја бадава оставио терзилук?!
ДОКТОР: Коме имам благодарити за повратак разума?
ШАЉИВАЦ: Управо вашем лепом дрвету из Сенегамбије, али да овај г. путник није са собом донео и вас трипут по глави ударио, остао би вам разум и саде код куће седећи, или у магарцу, који га је појео.
ДОКТОР: Дакле ви сте ме вашом добротом довели у чувство. О, како вам за то могу благодарити!
ПУТНИК: За мене је доста, ако будете увидили шта је погрешно и ако се будете исправљали и увек учили не поносећи се високоумно и лудо да све знате, и да су они неваљали који вас исправљају.
ДОКТОР: То су речи златне, које ћу сваки дан повторавати. Како вам је име, господине, да га непрестано у памети носим.
ПУТНИК: Мени је име критик.
ДОКТОР: Критик, на кога сам ја толико викао.
ПУТНИК: То обично бива код људи (смешећи се) којима разум код куће седи.
ДОКТОР: Ах, овакова велика погрешка била би за сваког неопростима, а Доктору философије...?
ПУТНИК: доктор ће се исправити.
ДОКТОР: Не, ја морам ову сујету одбацити. Шта приноси потписивати се др и др, а овамо погрешке правити, које се и ђацима не могу кроз прсте гледати.
ШАЉИВАЦ (врши главом): Ко би се надао овоме, какав сте малопре били?
ДОКТОР: Ја знам, да сам вас увредио; али шта можете друго од празне главе очекивати? Срамота ми је од млађи.
ПУТНИК: Признати погрешку није никада срамота.
МАНОЈЛО: Господине, а шта ће бити од нас двојице?
ДОКТОР: Како, Манојло?
МАНОЈЛО: Ја сам стао у службу код вас да ме уместо плате учите. Али како ми се види, ја сам лепо уређен, јер сам вас служио као што треба, а ви сте мене учили све наопако.
ДОКТОР: Мој драги, и ја сам треба јошт да учим.
МАНОЈЛО: А што сам Вас служио?
ДОКТОР: За то ћу ти платити, пак ти иди, те гледај, да ти време не пролази.
МАНОЈЛО (Исајлу): Еј куку, лепо смо се намерили!
ИСАЈЛО: Ја нисам никад ишо, да будем учен.
МАНОЈЛО: Знате ли, шта је, г. доктор? Ја мислим да се ми обојица држимо терзилука.
ДОКТОР: Боље је бити и добар терзија, него жалосни доктор философије.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.