Sudbina jednog razuma/16
| ◄ Позорје 7. | POZORIJE 8. | Позорје 9. ► |
POZORIJE 8.
(ISAJLO I MANOJLO)
ISAJLO: Šta je našem gospodinu?
MANOJLO: Tako nas gledao strašno, da sam mislio: sad će nas progutati.
ISAJLO: Ja mu više ne smem izlaziti na oči.
ŠALjIVAC: Moja deco, i treba da se uzmete u pamet. Razum vašeg gospodina progutao je jedan magarac!
ISAJLO: Jao, kuku!
ŠALjIVAC: Pa što je progutao, ni po jada, nego je pobesnio!
MANOJLO: Da neće preći to i na gospodina?
ŠALjIVAC: Ako se ne izleči, za četrnaest <dana>, bogme, obrao je bostan.
MANOJLO (Isajlu): Pa da bežimo iz službe.
ŠALjIVAC: Ne, evo ovaj je gospodin lekar.
ISAJLO: Oće l’ da mu seče ispod jezika?
ŠALjIVAC: On će ga izlečiti; samo mu morate i vi pomoći.
MANOJLO: Ja ne smem da mu više na oči iziđem.
ŠALjIVAC: Nemate šta mnogo raditi. Samo ga uhvatite, pa ga držite dobro.
MANOJLO (otežući): E, a kad me dovati zubma?
ŠALjIVAC: Vaša je dužnost svome gospodinu pomoći.
MANOJLO: Bogami ja ne smem.
ŠALjIVAC: Ta on nije jošt pobesnio.
MANOJLO: Šta znam ja, ono se pokazuje na šest nedelja.
DOKTOR (iza scene viče): Osvime!
ISAJLO: Eno viče.
MANOJLO: Jao, kuku!
DOKTOR: Osvime!
MANOJLO: Idi ti, Isajlo!
ISAJLO: Mene ne zove, nego tebe.
MANOJLO: Ali ja se bojim.
DOKTOR: Osvime, Perzerine, zar ne čujete?
MANOJLO: Eno sad zove obojicu; sad možeš ići.
ISAJLO: Da vidiš, đavo<l>ski je posao.
|