Sudba

Sudba Pisac: Slobodan Radošević

Sudba


Šta su ljudi drugo nego senke blede,
Fatamorgana na pustinjskom pesku,
Sudbinu magle što životom slede,
Da najzad nestanu u jednome blesku?

Senke po zemlji kada sunce sija
Silama svojim atomskoga žara;
Il neka divna,tiha melodija
Što za časak jedan dušu nam očara.

A kad sunce zađe za oblake guste,
I igra atoma nenadno zastane,
Svud samo tišina i odaje puste,
Dok senka jedna zauvek nestane.

Nit sjaja oka,nit blagoga zova,
Nit nežnih reči ljubavi žarke;
Niti suza,patnji,il onoga bola
Koji znaju samo svetiteljke majke.

Potomstvo,sreća,trijumfi i slava,
Večite težnje,borbe,ideali;
U grobu mirno svaka sudba spava,
Bogat i siromah,veliki i mali.

Al srce ljudsko odgovora traži
Od onog što se večnošću nazvaše;
Zaboravom čovek svoju nemoć snaži
Pred problemom tužnim realnosti naše.

Našto smis’o pravde,lepote i dobra,
One spone mile naših ljudskih snova,
Kad sve samo traje do bliskoga groba,
Do samoće stravne,zavijanja sova?

Sva zemlja lepa,svi naši dragi,
Svetovi stvari,životinja,bilja,
Sve majske zore i vetrići blagi,
I čežnje tople zemaljskog okrilja.

Zagonetkom tužnom svaka mis’o diše,
Iluzije puste nestaju bez traga,
Jedno po jedno – nema ih više,
Sa spiska živih sudba redom briše...

Oktobra 1954
Beograd

Izvori

• Autor:Slobodan Radošević , Sub specie aeternitatis, Beograd: Čigoja Štampa, 1995.