Судба

Судба Писац: Слободан Радошевић

Судба


Шта су људи друго него сенке бледе,
Фатаморгана на пустињском песку,
Судбину магле што животом следе,
Да најзад нестану у једноме блеску?

Сенке по земљи када сунце сија
Силама својим атомскога жара;
Ил нека дивна,тиха мелодија
Што за часак један душу нам очара.

А кад сунце зађе за облаке густе,
И игра атома ненадно застане,
Свуд само тишина и одаје пусте,
Док сенка једна заувек нестане.

Нит сјаја ока,нит благога зова,
Нит нежних речи љубави жарке;
Нити суза,патњи,ил онога бола
Који знају само светитељке мајке.

Потомство,срећа,тријумфи и слава,
Вечите тежње,борбе,идеали;
У гробу мирно свака судба спава,
Богат и сиромах,велики и мали.

Ал срце људско одговора тражи
Од оног што се вечношћу назваше;
Заборавом човек своју немоћ снажи
Пред проблемом тужним реалности наше.

Нашто смис’о правде,лепоте и добра,
Оне споне миле наших људских снова,
Кад све само траје до блискога гроба,
До самоће стравне,завијања сова?

Сва земља лепа,сви наши драги,
Светови ствари,животиња,биља,
Све мајске зоре и ветрићи благи,
И чежње топле земаљског окриља.

Загонетком тужном свака мис’о дише,
Илузије пусте нестају без трага,
Једно по једно – нема их више,
Са списка живих судба редом брише...

Октобра 1954
Београд

Извори

• Аутор:Слободан Радошевић , Sub specie aeternitatis, Београд: Чигоја Штампа, 1995.