Stjepan Nemanić i banica Urica

Stjepan Nemanić i banica Urica

Razbolje se Nemanić Stjepane;
Ne boluje od teške bolesti,
Već od tuge, jada i žalosti.
Pitaju ga slavenska gospoda:
„Šta je tebi, sv`jetla kruno naša –
Ali ti je sinak poginuo
Bojak bijuć` u zemlji Mađarskoj,
Ali te je glava zaboljela
Od groznice, bola velikoga,
Ali su ti odbjegnuli bani?“
Odgovara Nemaniću Stjepane:
„Prođ` te me se, slavenska gospodo –
Niti mi je sinak poginuo
Bojak bijuć` u zemlji Mađarskoj,
Niti me je glava zaboljela
Od groznice, bola velikoga,
Niti su mi odbjegnuli bani,
Veće mi je za nevolju bolovati,
Po tri kralja udaraše skupa na me,
Udaraše, al` me ne dobiše
I sa mnom se opet pomiriše,
Oni meni dare prinesoše,
Ali neće od Sr`jema banica,
Ona neće sa mnom pomiriti se
Niti meni dara prinijeti,
Veće ona sitnu knjigu piše,
U knjizi me na mejdan pozivlje;
To su, bani, grdne rane moje,
Od koji ja preboljeti neću –
Onda bi ji junak prebolio
Kada bi je živu ufatio!“
Al` govore slovenska gospoda:
„Bre, ne boj se, sv`jetla kruno naša,
Silnu ćemo našu sakupiti vojsku –
Kakvi imaš u vojsci delija,
Da bi bila iz gorice vila
Ali zmija iz primorski st`jena,
Oni bi je ufatili,
Kamol` ne bi od Sr`jema banice,
Baš banice, udovice mlade!“
Kad to čuo Nemanić Stjepane
Što mu vele slavenska gospoda,
Brže vojsku sakupio bio,
Pak se diže u Sr`jemsku baniju.
Kad dođoše u Baniju ravnu,
Dočeka ji od Sr`jema banica,
Dočeka ji nasred polja ravna –
Konja jaše kano i delija,
Sablju paše kano pašajlija.
Gledao je Nemanić Stjepane,
Gledao je, tiho besjedio:
„Mili Bože i današnji dane,
Otkako me j` porodila majka
I na bedru pripasao ćordu,
Ja ne viđo boljega junaka
Ni u vojsci ljepšega vojnika
Od banice, mlade udovice!“
Pak govori Nemanić Stjepane:
„Vi soldati, družinice moja,
Pogledajte – ne bi l` koga ogrejalo sunce
Da ufati od Sr`jema banicu,
Daću njemu Srijemsku baniju
I daću mu ćercu moju za ljubovcu!“
Kad soldati razumješe kralja,
Temiškinje potegoše ćorde,
Bojna koplja zemlji položiše;
Tu se dvije silne udariše vojske,
Tu se biše od večera do dana,
Al` se ne zna čij` je mejdan bio.
Kad ujutro jutro osvanulo,
Na Stjepanu mejdan ostanuo
I njegova predobila vojska,
Banici je teško izginula.
Kad to viđe od Sr`jema banica
Da je njena vojska izginula,
Ona bježi preko polja ravna;
Za njom trču careve delije,
Al` je ne bi dostignula vila,
Kamol` da bi careve delije!
Na vodu je s konjem udarila,
Na srcu je šarcu isplivala,
I uteče preko Ungarije,
I uteče, poštena joj majka!