Стјепан Неманић и баница Урица

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Стјепан Неманић и баница Урица

Разбоље се Неманић Стјепане;
Не болује од тешке болести,
Већ од туге, јада и жалости.
Питају га славенска господа:
„Шта је теби, св`јетла круно наша –
Али ти је синак погинуо
Бојак бијућ` у земљи Мађарској,
Али те је глава забољела
Од грознице, бола великога,
Али су ти одбјегнули бани?“
Одговара Неманићу Стјепане:
„Прођ` те ме се, славенска господо –
Нити ми је синак погинуо
Бојак бијућ` у земљи Мађарској,
Нити ме је глава забољела
Од грознице, бола великога,
Нити су ми одбјегнули бани,
Веће ми је за невољу боловати,
По три краља удараше скупа на ме,
Удараше, ал` ме не добише
И са мном се опет помирише,
Они мени даре принесоше,
Али неће од Ср`јема баница,
Она неће са мном помирити се
Нити мени дара принијети,
Веће она ситну књигу пише,
У књизи ме на мејдан позивље;
То су, бани, грдне ране моје,
Од који ја пребољети нећу –
Онда би ји јунак преболио
Када би је живу уфатио!“
Ал` говоре словенска господа:
„Бре, не бој се, св`јетла круно наша,
Силну ћемо нашу сакупити војску –
Какви имаш у војсци делија,
Да би била из горице вила
Али змија из приморски ст`јена,
Они би је уфатили,
Камол` не би од Ср`јема банице,
Баш банице, удовице младе!“
Кад то чуо Неманић Стјепане
Што му веле славенска господа,
Брже војску сакупио био,
Пак се диже у Ср`јемску банију.
Кад дођоше у Банију равну,
Дочека ји од Ср`јема баница,
Дочека ји насред поља равна –
Коња јаше кано и делија,
Сабљу паше кано пашајлија.
Гледао је Неманић Стјепане,
Гледао је, тихо бесједио:
„Мили Боже и данашњи дане,
Откако ме ј` породила мајка
И на бедру припасао ћорду,
Ја не виђо бољега јунака
Ни у војсци љепшега војника
Од банице, младе удовице!“
Пак говори Неманић Стјепане:
„Ви солдати, дружинице моја,
Погледајте – не би л` кога огрејало сунце
Да уфати од Ср`јема баницу,
Даћу њему Сријемску банију
И даћу му ћерцу моју за љубовцу!“
Кад солдати разумјеше краља,
Темишкиње потегоше ћорде,
Бојна копља земљи положише;
Ту се двије силне ударише војске,
Ту се бише од вечера до дана,
Ал` се не зна чиј` је мејдан био.
Кад ујутро јутро освануло,
На Стјепану мејдан остануо
И његова предобила војска,
Баници је тешко изгинула.
Кад то виђе од Ср`јема баница
Да је њена војска изгинула,
Она бјежи преко поља равна;
За њом трчу цареве делије,
Ал` је не би достигнула вила,
Камол` да би цареве делије!
На воду је с коњем ударила,
На срцу је шарцу испливала,
И утече преко Унгарије,
И утече, поштена јој мајка!