Stradanije srpsko 1813.
| Stradanije srpsko 1813. Pisac: Jovan Hadžić |
Od Bosne se turska vojska silna ljuta diže,
Sablja seva, puška puca, četa četu stiže,
A Drina se plačem guši, Mačva teško diše,
Jadar sa njom i Pocerje i Šabac uzdiše.
Oblak se vije,
Sunce se krije
Serbiji.
S Deligrada, Negotina i Kladova tutnji,
A Morava predaje se gorke sudbe slutnji;
Već i Petki javljaju se silna groma glasi,
Beogradu udaraju grozna roka časi.
Suze, ah, lije
I prsi bije
Serbija.
Srb Srbina dovikuje, k obrani poziva,
Diže glase do nebesa i Boga priziva;
Rusa viče i nariče, sinji puca kamen,
Ali Moskve više nema, svu proguta plamen.
Pomoći nije,
Žalost, ah, pije
Serbija.
Bolan Đorđe u Topoli u postelji leži,
Desna ruka klonula mu, Turčin većma s’ ježi.
Već pogibe hrabri Veljko, desno pade krilo,
Ustava se provalila, burja prodre silno.
Jauk se čuje,
Vrag lance kuje
Serbiji.
Zalud Vila sa planina biljem Đorđe diže,
Pritisnuta sad Serbija veće slabo diše;
Nit’ se grudma ustavljaju gromovni udarci:
Đorđe brodi preko Save, i deca i starci.
Glave kad nije,
Ni srca nije
Serbiji.
Ostavljena skorbna majka neutešna gledi,
Prekosavskim carskim Srbma plačevno besedi:
„Primite mi u zagrlje moju decu dragu,
Hlebom, vinom i ljubavlju dižite im snagu.
Brat vam se vije,
Nek’ srce bije
Srbinu.
Ah, hoće li božje oko Srba ozariti,
Hoće li se kadgod sunce opet nam roditi,
Ljubvom, slogom i junaštvom krst i obraz belit,
I kroz silne ove muke večnom slavom svetlit?
Gde srce bije,
Tu s’ svetlost vije
Serbiji.
1839.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 197-198
|