Страданије српско 1813.

Страданије српско 1813. Писац: Јован Хаџић

Од Босне се турска војска силна љута диже,
Сабља сева, пушка пуца, чета чету стиже,
А Дрина се плачем гуши, Мачва тешко дише,
Јадар са њом и Поцерје и Шабац уздише.
Облак се вије,
Сунце се крије
Сербији.

С Делиграда, Неготина и Кладова тутњи,
А Морава предаје се горке судбе слутњи;
Већ и Петки јављају се силна грома гласи,
Београду ударају грозна рока часи.
Сузе, ах, лије
И прси бије
Сербија.

Срб Србина довикује, к обрани позива,
Диже гласе до небеса и Бога призива;
Руса виче и нариче, сињи пуца камен,
Али Москве више нема, сву прогута пламен.
Помоћи није,
Жалост, ах, пије
Сербија.

Болан Ђорђе у Тополи у постељи лежи,
Десна рука клонула му, Турчин већма с’ јежи.
Већ погибе храбри Вељко, десно паде крило,
Устава се провалила, бурја продре силно.
Јаук се чује,
Враг ланце кује
Сербији.

Залуд Вила са планина биљем Ђорђе диже,
Притиснута сад Сербија веће слабо дише;
Нит’ се грудма устављају громовни ударци:
Ђорђе броди преко Саве, и деца и старци.
Главе кад није,
Ни срца није
Сербији.

Остављена скорбна мајка неутешна гледи,
Прекосавским царским Србма плачевно беседи:
„Примите ми у загрље моју децу драгу,
Хлебом, вином и љубављу дижите им снагу.
Брат вам се вије,
Нек’ срце бије
Србину.

Ах, хоће ли божје око Срба озарити,
Хоће ли се кадгод сунце опет нам родити,
Љубвом, слогом и јунаштвом крст и образ белит,
И кроз силне ове муке вечном славом светлит?
Где срце бије,
Ту с’ светлост вије
Сербији.

1839.

Извор

• Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 197-198

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Хаџић, умро 1869, пре 155 година.