Stojan Janković i Mujo Dželebdžija
Vino piju Turci Udbinjani,
Vino piju, rakiju m'ješaju
I uz vino glasno popjevaju:
„Udbinjani ljuta zmaja rane,
„Po imenu Dželebdžiju Muju, 5
„Gospodara od Udbine grada;
„On je dika udbinski' junaka,
„On je ponos ljuti' Krajišnika.
„Što je zemlje turske i kaurske,
„Što j' junaka Srba i Turaka, 10
„Nije takog porodila majka,
„Nit' rodila, niti odojila,
„Nit' muškijem opasala pasom,
„Nit' svojijem izazvala glasom,
„Što je majka Dželebdžiju Muju.“.. 15
Taman što su pjesmu zapjevali;
Al' eto ti Dželebdžije Muje,
Na doratu, konju pomamnome,
I on sjede šnjima vino piti.
Kad im vince ud’rilo u lice, 20
A rakija divan zametnula
Progovara Dželebdžija Mujo:
„Ne bojim se cara ni cesara,
„Za vezira ništa i ne pitam!“
Pa dovaća tinte i papjera 25
I laganog pera od labuda,
Pak on onda sitnu knjigu piše,
Baš na ruke Janković Stojanu.
U knjizi ga ovako pozdravlja:
„Čuješ, more, Janković Stojane! 30
„Čuo jesam, da si junak pravi
„Na megdanu, da ti para ne'ma,
„Što je zemlje turske i kaurske,
„Tebe fale, a mene ne kude.
„Izađi mi na junački megdan, 35
„Da d'jelimo junačkog megdana!
„Tri biljega tebi bu kazati:
„Prvi biljeg na Rosnu-poljanu,
„Drugi biljeg Vrelu Petrovića,
„Treći biljeg pod Komu planinu. 40
„Ako-li mi na megdane ne ćeš
„Poslaću ti kuđelj' i preslicu
„I vreteno drvca šimširova,
„Pa mi predi gaće i košulju,
„Da ja znadem, da si mi pokoran." 45
Ode knjiga od grada do grada,
Doklen dođe na Kotare ravne,
Baš na ruke Janković Stojana.
Knjigu štije Janković Stojane,
Knjigu štije, a na nju se smije. 50
Gledala ga ostarela majka,
Pa ga pita ostarela majka:
„O, Stojane, moje drago d'jete!
„Odkud, knjiga, od koga-li grada,
„Od koje-li zemlje i orsaga, 55
„Koga tebi zapov'jeda ala,
„Kad je tebi i mila i draga?"
Veli njojzi Janković Stojane:
„O, starice, mila moja majko!
„Evo knjiga Dželebdžije Muje; 60
„Zove mene na junački megdan,
„Ako-l' njemu ne bi izišao
„Poslaһe mi kuđelj' i preslicu
„I vreteno drvca šimširova,
„Da mu predem gaće i košulju, 65
„Da on znade, da sam mu pokoran."
Kad to začu ostarela majka,
Proli suze niz staračko lice,
Pa besjedi Janković Stojanu:
„O, Stojane, moj jedini sine! 70
„Ti ne idi Turčinu na megdan,
„Neg' mu piši listak knjige b'jele,
„I šalji mu iljadu dukata,
„Nek se prođe ala i megdana.“
Nasmija se Janković Stojane, 75
Pa govori svojoj staroj majci:
„Boga tebi, ostarela majko!
„Da mi nije od boga grijota,
„A od ljudi velika sramota,
„Ne bi reka' da si moja majka. 80
„Što mi veliщ, da ja molim Ture,
„Da mu pišem listak knjige b'jele,
„Da mu šaljem blago nebrojeno
„Ne bi bome moja stara majko,
„Da bi znao, da bi poginuo; 85
„Jer Srbinu vjera ne donaša,
„Da on moli Ture nekršteno.
„Nu, poslušaj, da ti nešto kažem:
„Ajd' mi m'jesi tanane kolače,
„A ti sejo natoči mi vino, 90
„A ti ljubo osedlaj mi vranca!“
Kad je njega razumjela majka,
Ode ona m'jesiti kolače,
Ode seja natočiti vino,
Ode ljuba osedlati vranca. 95
Dok mu majka um'jesi kolače,
Polovicu suza nam'ješala;
Dok mu seja natočila vino,
Polovicu suza nadolila;
Dok mu ljuba osedlala vranca, 100
Svөga ga je suzami oblila.
Taman, što se Stojan sigurao,
Uzjašio dobra konja svoga,
Al' govori ostarela majka:
„O, Stojane, moj jedini sine! 105
„Ja sam noćas čudan san sanjila,
„Da u dvoru crna čuči čavka,
„A pred dvorom kuka kukavica;
„Dobro nije, niti mu se nadam.“
Veli njojzi Janković Stojane: 110
„Boga tebi, moja stara majko!
„Lako ti se dosjetiti sanku:
„Što u dvoru crna čuči čavka,
„Biće moja samorana majka;
„Što pred dvorom kuka kukavica, 115
„Biće moja ljuba udovica.“
Još joj reče Janković Stojane:
„Zbogom ostaj, moja stara majko!
„Kad me vidiš, onda mi se nadaj.“
Pa poleti preko polja ravna, 120
Kano zv'jezda preko neba sjajna.
Na njemu je svila i kadifa,
Na njemu su kovče i čakšire,
A za pasom kićeno oružje,
Niz bedro mu britka ćorda visi; 125
Na njemu su puca pozlaćena,
Koja 'no su u Mljetcim' kovana;
Na njemu su toke i ilike,
Pokrivene brkom junačkijem,
Pa se sjaje toke kroz brkove, 130
Kano mjesec od petnaest dana,
Kada pros'ja kroz jelove grane;
Na glavi mu čekrk i čelenka,
Čelenka se na čekrku kreće,
Kano žarko na istoku sunce. 135
Ko ga vidi, svako mu se divi:
„Mili bože, čudnoga junaka!
„Vesela mu ostarela majka!“
A po zemlji popucuje trava,
A sve od stra' onakog junaka. 140
Zdravo dođe pod Udbinu ravnu,
Pod Udbinu na Rosnu Poljanu
Na Poljani šator razapeo,
Đe'no nigda razapinjat nije
Pa on sjedi mrko vino pije 145
I još jede mesa krmećega.
Rano rani sestra Mujagina,
Pak otvara okna na čardaku.
Kad pogleda pod Udbinu ravnu,
Pod Udbinu na Rosnu Poljanu 150
I kad viđe Janković Stojana,
Đe je b'jeli šator pazapeo,
Svu je mladu trnci obađoše,
Kako se je jadna ppepanula
Od junačkog stasa i pogleda. 155
Brže leti Dželebdžiji Muju,
Da mu kaže čudo neviđeno:
„O, moj brate, Dželebdžija Mujo!
„Da ti kažem, što vidila n'jesam:
„Pod Udbinom na Pocnoj Poljzni 160
„Neko b'jeli šator razapeo,
„Đe'no nigda razapinjat nije.
„Pod njim sjedi čudo od junaka,
„Strašen junak, da ga bog ubije;
„U ustima crno janje drži, 165
„Jal' je janje, jal' junački brci.
„Pak on sjedi mrko vino pije
„I pogleda svuda naokolo...“
Uteče se Mujo u besjedu:
„Muči, muči, moja sestro draga! 170
„Ono jeste Janković Stojane.
„Nu poslušaj, da ti nešto kažem:
„Ajd' izađi na tananu kulu,
„Pa ti gledaj niz to polje ravno!
„Stvoriću se u mrkoga Vuka, 175
„Poteraću kozu principovu,
„Đe je stignem ots'jeću joj glavu.“
I opremi s' Dželebdžija Mujo,
Pa on ide Janković Stojanu.
Kada Mujo do Stojana dođe, 180
Govori mu Janković Stojane:
„Odi Mujo, da pijemo vino,
„Da jedemo mesa krmećega!“
Veli njemu Dželebdžija Mujo:
„Muči, bolan, Janković Stojane! 185
„S kim se bijem, ja vina ne pijem.
„Meni moja vjera ne donaša,
„Da ja jedem mesa kriećega.“
Nasmija se Janković Stojane:
„Gle Turčina, 'rt mu zakla majku, 190
„Kako ne zna koje j' mөso slatko.“
Još govori Dželebdžija Mujo:
„Boga tebi, Janković Stojane!
„Izlazi i na junački megdan
„I odbiraj kozo principova: 195
„Il' ćerati, il' bjegati voliš?“
Veli njemu Janković Stojane:
„Slušaj mene, Dželebdžija Mujo!
„Tvoje zvanje, tvoje odbiranje.“
Njemu veli Dželebdžija Mujo: 200
„De, poteci, kozo principova!
„Eto na te od Jeleka vuka,
„Đe te stigne ots'jeće ti glavu.“
Leti Stojan do prvog biljega,
Ne more ga Mujo ni stignuti, 205
Kamo-l' da bi glavu ots'jekao.
Kad je Stojan do biljega doša'
Na biljegu vranca povratio,
Pa poćera Dželebdžiju Muju:
Na prvom ga skoku uvatio, 210
Na drugoke sablju povadio,
Na trećemu glavu ots'jekao.
Pa govori Janković Stajane:
„Trke tamo, jelenska gospodo!
„Eto vami od Jeleka vuka, 215
„Ubode ga koza od kotara.“
Osta vuče nogom kopajući,
Ode šuka [1] kući pjevajući.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
