Стојан Јанковић и Мујо Џелебџија
Вино пију Турци Удбињани,
Вино пију, ракију м'јешају
И уз вино гласно попјевају:
„Удбињани љута змаја ране,
„По имену Џелебџију Мују, 5
„Господара од Удбине града;
„Он је дика удбински' јунака,
„Он је понос љути' Крајишника.
„Што је земље турске и каурске,
„Што ј' јунака Срба и Турака, 10
„Није таког породила мајка,
„Нит' родила, нити одојила,
„Нит' мушкијем опасала пасом,
„Нит' својијем изазвала гласом,
„Што је мајка Џелебџију Мују.“.. 15
Таман што су пјесму запjевали;
Ал' ето ти Џелебџије Мује,
На дорату, коњу помамноме,
И он сједе шњима вино пити.
Кад им винце уд’рило у лице, 20
А ракија диван заметнула
Проговара Џелебџија Мујо:
„Не бојим се цара ни цесара,
„За везира ништа и не питам!“
Па доваћа тинтe и папjера 25
И лаганог пера од лабуда,
Пак он онда ситну књигу пише,
Баш на руке Јанковић Стојану.
У књизи га овако поздравља:
„Чујеш, море, Јанковић Стојане! 30
„Чуо јесам, да си јунак прави
„На мегдану, да ти пара не'ма,
„Што је земље турске и каурске,
„Тебе фале, а мене не куде.
„Изађи ми на јуначки мегдан, 35
„Да д'јелимо јуначког мегдана!
„Три биљега теби бу казати:
„Први биљег на Росну-пољану,
„Други биљег Врелу Петровића,
„Трећи биљег под Кому планину. 40
„Ако-ли ми на мегдане не ћеш
„Послаћу ти куђељ' и преслицу
„И вретено дрвца шимширова,
„Па ми преди гаће и кошуљу,
„Да ја знадем, да си ми покоран." 45
Оде књига од града до града,
Доклен дође на Котаре равне,
Баш на руке Јанковић Стојана.
Књигу штије Јанковић Стојане,
Књигу штије, а на њу се смије. 50
Гледала га остарела мајка,
Па га пита остарела мајка:
„О, Стојане, моје драго д'јете!
„Одкуд, књига, од кога-ли града,
„Од које-ли земље и oрсага, 55
„Кога теби запов'jеда ала,
„Кад је теби и мила и драга?"
Вели њојзи Јанковић Стојане:
„О, старице, мила моја мајко!
„Ево књига Џелебџије Мује; 60
„Зове мене на јуначки мегдан,
„Ако-л' њему не би изишао
„Послаһе ми куђељ' и преслицу
„И вретено дрвца шимширова,
„Да му предем гаће и кошуљу, 65
„Да он знаде, да сам му покоран."
Кад то зачу остарела мајка,
Проли сузе низ старачко лице,
Па бесједи Јанковић Стојану:
„О, Стојане, мој једини сине! 70
„Ти не иди Турчину на мегдан,
„Нег' му пиши листак књиге б'jеле,
„И шаљи му иљаду дуката,
„Нек се прође ала и мегдана.“
Насмија се Јанковић Стојане, 75
Па говори својој старој мајци:
„Бога теби, остарела мајко!
„Да ми није од бога гријота,
„А од људи велика срамота,
„Не би река' да си моја мајка. 80
„Што ми велищ, да ја молим Туре,
„Да му пишем листак књиге б'jеле,
„Да му шаљем благо небројено
„Не би боме моја стара мајко,
„Да би знао, да би погинуо; 85
„Јер Србину вјера не донаша,
„Да он моли Туре некрштено.
„Ну, послушај, да ти нешто кажем:
„Ајд' ми м'jеси танане колаче,
„А ти сејо наточи ми вино, 90
„А ти љубо оседлај ми вранца!“
Кад је њега разумјела мајка,
Оде она м'jесити колаче,
Оде сеја наточити вино,
Оде љуба оседлати вранца. 95
Док му мајка ум'jеси колаче,
Половицу суза нам'јешала;
Док му сеја наточила вино,
Половицу суза надолила;
Док му љуба оседлала вранца, 100
Свөга га је сузами облила.
Таман, што се Стојан сигурao,
Узјашио добра коња свога,
Ал' говори остарела мајка:
„О, Стојане, мој једини сине! 105
„Ја сам ноћас чудан сан сањила,
„Да у двору црна чучи чавка,
„А пред двором кука кукавица;
„Добро није, нити му се надам.“
Вели њојзи Јанковић Стојане: 110
„Бога теби, моја стара мајко!
„Лако ти се досјетити санку:
„Што у двору црна чучи чавка,
„Биће моја саморана мајка;
„Што пред двором кука кукавица, 115
„Биће моја љуба удовица.“
Још јој рече Јанковић Стојане:
„Збогом остај, моја стара мајко!
„Кад ме видиш, онда ми се надај.“
Па полети преко поља равна, 120
Кано зв'језда преко неба сјајна.
На њему је свила и кадифа,
На њему су ковче и чакшире,
А за пасом кићено оружје,
Низ бедро му бритка ћорда виси; 125
На њему су пуца позлаћена,
Која 'но су у Мљетцим' кована;
На њему су токе и илике,
Покривене брком јуначкијем,
Па се сјаје токе кроз бркове, 130
Кано мјесец од петнаест дана,
Када прос'ја кроз јелове гране;
На глави му чекрк и челенка,
Челенка се на чекрку креће,
Кано жарко на истоку сунце. 135
Ко га види, свако му се диви:
„Мили боже, чуднога јунака!
„Весела му остарела мајка!“
А по земљи попуцује трава,
А све од стра' онаког јунака. 140
Здраво дође под Удбину равну,
Под Удбину на Росну Пољану
На Пољани шатор разапео,
Ђе'но нигда разапињат није
Па он сједи мрко вино пије 145
И још једе меса крмећега.
Рано рани сестра Мујагина,
Пак отвара окна на чардаку.
Кад погледа под Удбину равну,
Под Удбину на Росну Пољану 150
И кад виђе Јанковић Стојана,
Ђе је б'jели шатор paзaпео,
Сву је младу трнци обађоше,
Како се jе jaднa пpeпaнула
Од јуначког стаса и погледа. 155
Брже лети Џелебџији Мују,
Да му каже чудо невиђено:
„О, мој брате, Џелебџија Мујо!
„Да ти кажем, што видила н'јесам:
„Под Удбином на Pocнoj Пољзни 160
„Неко б'jели шатор разапео,
„Ђе'но нигда разапињат није.
„Под њим сједи чудо од јунака,
„Страшен јунак, да га бог убије;
„У устима црно јање држи, 165
„Јал' је јање, јал' јуначки брци.
„Пак он сједи мрко вино пије
„И погледа свуда наоколо...“
Утече се Мујо у бесједу:
„Мучи, мучи, моја сестро драга! 170
„Оно јесте Јанковић Стојане.
„Ну послушај, да ти нешто кажем:
„Ајд' изађи на танану кулу,
„Па ти гледај низ то поље равно!
„Створићу се у мркога Вука, 175
„Потераћу козу принципову,
„Ђе је стигнем отс'јећу јој главу.“
И опреми с' Џелебџија Мујо,
Па он иде Јанковић Стојану.
Када Мујо до Стојана дође, 180
Говори му Јанковић Стојане:
„Оди Мујо, да пијемо вино,
„Да једемо меса крмећега!“
Вели њему Џелебџија Мујо:
„Мучи, болан, Јанковић Стојане! 185
„С ким се бијем, ја вина не пијем.
„Мени моја вјера не донаша,
„Да ја једем меса криећега.“
Насмија се Јанковић Стојане:
„Гле Турчина, 'рт му закла мајку, 190
„Како не зна које ј' мөсо слатко.“
Још говори Џелебџија Мујо:
„Бога теби, Јанковић Стојане!
„Излази и на јуначки мегдан
„И одбирај козо принципова: 195
„Ил' ћерати, ил' бјегати волиш?“
Вели њему Јанковић Стојане:
„Слушај мене, Џелебџија Мујо!
„Твоје звање, твоје одбирање.“
Њему вели Џелебџија Мујо: 200
„Де, потеци, козо принципова!
„Ето на те од Јелека вука,
„Ђе те стигне отс'јеће ти главу.“
Лети Стојан до првог биљега,
Не море га Мујо ни стигнути, 205
Камо-л' да би главу отс'јекао.
Кад је Стојан до биљега доша'
На биљегу вранца повратио,
Па поћера Џелебџију Мују:
На првом га скоку уватио, 210
На другоке сабљу повадио,
На трећему главу отс'јекао.
Па говори Јанковић Стајане:
„Трке тамо, јеленска господо!
„Ето вами од Јелека вука, 215
„Убоде га коза од котара.“
Оста вучe ногом копајући,
Оде шука [1] кући пјевајући.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
