Stari i novi majstori/I
„Kako Damjane, kako pazari?" zapitaće Marko Terzić Damjana ćurčiju.
„Po malo, ide. A zar ti ne smeš unutra?“ odgovori Damjan ćurčija.
Uđe Marko u dućan. Damjan ga ponudi da sedne. Marko sedne na sanduk, a Damjan se nagnuo na tezgu. Na glavi mu kapa od crne kože, a prepasao plavetnu kecelju, puni lulu. Po dućanu su u naokolo onaklije, kožusi, kape: neke vise, neke naslagane. Po dućanu se vidi da je dobar i vredan majstor.
Obojica su ljudi već vremeniti.
Damjan Ostrugić je čovek krupan, od srednjih ljudi, smeđih, poširokih brka — pustio ih dole, — gustih obrva, da mu se nadvile u vis. Kad hoće što mudro da reče: namakne kapu na oči, da izgleda ozbiljniji. Pa skoro nikad i nije bez kape na glavi; al i neka ga, već je jesenje vreme, zastudilo nešto, a Damjan je i onako ćelav. Jake mu ruke, široke šake — vidi se daje mnogo radio. Pa onda, Damjan mnogo i daje i drži na svoj zanat i na svoju vrednost. Baš pravo i ima: radnja mu dobro ide. Istina, da će se i on kad i kad potužiti na rđava vremena — al baš ne treba njemu sa svim ni verovati. To je tužakanje već u običaj ušlo, a kad dođe s vašara, ono je uvek vrlo rđavo, na ma vašar i najbolje ispao.
Marko Terzić je poviši čovek. Suvonjav je, prsa su mu ugnuga, lice požutilo, kad i kad i kašljucne, kao da je sipljajiv. Ruke mu suve, već zborana koža na njima. Nit je obučen u svečano, nit u svakidašlje ruho, već neko osredlje: pravio je to odelo pre nekoliko godina. Sad već nije više za ruho stajaće, al nije bogme ni za svakidašlje. Zato on navlači to odelo na se samo onda, kad je rad da izaće gde god, ne bi li tako ugledniji bio. Marko je po zanatu krojač.
Danas je subota, jesi li što prodao?" zapitaće Marko Damjana ćurčiju.
„Ta skoro ništa! Nekoliko kana i dva kožuha — to ti je eto sve.“
A kad to reče, a on načini kiselo lice — bojagi nije zadovoljan.
„Kod tebe bar kaplje, a kod mene ni toga nema. Na vašare već ne idem; slab sam; dućan nije ni vredno držagi više. Pa onda i zanat je vaš drukčiji. Jedna roba, te jedna do veka; nikad ne iziđe iz mode — a kod nas svake godine druga moda i onda čekaj, kom ćeš onu staru nametnuti. Tvoja staklenceta i ogledalca uvek jedna te ista na kožuhu, a kod nas su i dugmeta svaki čas druga. Sad još da nemam one kućice, parče vinograda i ono nešto zemlje - boga mi, bih pod starost tanko svirao; po našem zanatu jedino i onako se već ne može više živiti, ni pomoći. Nema ti sad već više ni cehova; sad svaka šuša može majstorom postati. Kakvi su onda bili majstori. pa kalfe, pa šegrti — a kakvi su jadni danas! Pa kad se onda ko zakalfio, dobio je od cehmajstora čitavu diplomu; na njoj veliki pečat udaren a u naokolo sami sveci: sveti Petar i Pavle. Ta bile su diplome lepše neg u advokata! Al da, onda se nije niko zakalfio od šesnaest godina, kao danas, već sve zreli momci, skoro ljudi. Pa su se znali drukčije vladati, drukčije i ponašati. Nije se išlo u crkvu samo nedeljom na službu božju, no i na večernje. Ko ne ide u crkvu — ne prođe dobro, taj se ne bi mogao nigda u svom veku oženiti, jer mu niko ne bi dao ćerke svoje. Pa tek majstori kakvi su bili! Nikad više takovih vremena!...“ Tu zaćuta, pa ljuto uzdahnu.
U to će neka mušterija ući u dućan, hoće napršnjak. Majotor Damjan iznese napršnjake, pa stade hvaliti robu. Sve je na svom mestu i šav i doterano i isciFrano, samo su nešto zapeli oko cene. Popusti nešto Damjan, a malo dodade mušterija, pa se podesiše.
„Eto, tako, rekoh ja, da kod tebe kaplje."
„Ta po malo... Nego lepo ti ono rsče: i jeste tako bilo. Pa tek kakva je slava, kad se kalFa digne u svet, u vandrovku, a kad se vrati, onda se tek ženi; prvi majstori davali bi mu svoje ćerke... Pa kakve nam ono slave behu! Hram slavi, a cehovi se svi iskupili sa litijama... Pa ijenije ono negda! Kako je milo diralo, kad zapoje hiljadu grla, u glas... Pa i majstor Damjan zaćuta. Skide kapu sa ćelave glave, pa je pogladi, kao da su se u njoj sve rojile te lepe misli, te mile uspomene.
Oduševio se i Marko, te prihvati.
„Pa kako je poštovao mlađi starijega. Nedeljom, nek sagleda samo kalFa majstora, a on skida pred njim kapu, pravi mu mesta, a sad ti leđa okreće i ne gleda te. Kad se šorom vuku, ne sme pošteno žensko čeljade mimo njih mirno ni proći, jer idu po petoro pa prepreče, guraju se, čas no padne po koja pogana reč, da se pošteno žensko čeljade mora zastiditi" — reče Marko.
„Baš kao vucibatine kakve! Lre je mirnije bilo i u birtiji, no sad na sokaku“ uze reče Damjan.
„Sad, kako je tako je; sad iz ove kože nikuda. Nego, znaš li brat Damjane, zašgo ja do tebe dođoh?“
„Ne znam.“
„Tebi je znano, da u mene ima dva sina. Jedan je kod mene izučio zanat. Kamo sreće da nije, al šga ćeš, dete je bilo slabačko, za drugo i nije. Onom drugom je sada četrnaesta, taj nije na svog babu ni brata — sušta je mati, čvrst i jak. Njega sam rad tebi na zanat dati. Drži ga, dok mu se ne navrši dvadeseta. Neka zanat dobro ispeče, a ti ćeš ga uputiti šta i kako da radi i kako da se vlada. Ti pripazi na njega da ne bude kao ova druga derlad, što se još od šesnaeste godine skita koje-kuda. Toga čuda pre ne beše!“
„Bogme se i jeste obezobrazila ta derlad. Sad već i šegrti zapale cigare, a za našeg kalfovanja ni kalFa nije smeo pušiti dok mu majstor ne dopusti. Kakav je ovaj današnji svet, doćićemo već do toga, da će deci u kolevci, turati cigaru u usta kao sisaljku.“
„Dakle na čemu smo, brat Damjane? Hoćeš li mi primiti Milutina za šegrta? Kažem ti: deran je zdrav i jak, moćiće dobro kože strugati i rastezati.“
Damjan stade, da misli i premišlja, šta će i kako će.
„Primiću ga“ reče „al da ja njime vladam nako po starinski.“
„Telo tvoje, a duša njegova."
Oni ti tako u razgovoru, kad al evo ti im Savete, Damjanove žene.
„O gle prijatelj Marka, zar vi tu?! A šta vam rade na domu? Jel sve zdravo i veselo?"
„Bogu hvala, sve je dobro i na miru. Eto baš nudim Damjanu, da uzme mog Milutina za šegrta.“
„Ta imamo mi za sad i šegrta i kalFu, a i moj još radi...“
„Ćuti ženo; ne mešaj se i ti u moj posao. Gledaj ti svoj, da ti ne zagore zapraška.“
„Ta baš zato i dođoh, da pitam, hoću li da zakuvam; dvanaest tek što nije, a mlađi ne mogu čekati. Treba da jedu, pa da glede svoj posao.“
Kad je to rekla, nije ogišla, no se podbočila, pa čeka, hoće li skoro majstor Marko otići, misli pre će biti gotovi, ako ona tu ostane, brže će se stvar svršiti.
Savega je za majstoricu kao stvorena. Stasa osrednjeg, temeljna i jaka žena, lice joj čisto i okruglo, tu je već i podvaljak. Al nije ni čudo, blizu joj već četrdeseta. Mišice jake, ruke, šake pozamašne — vidi se, da je vredna žena. A da je nešto udovica, sve bi je obletale kalFe, i to starije valjane kalfe, sve bi se otimale o nju. Pa i majstor Damjan se njome diči i ponosi. To je i zaslužila, jer je vredna kućanica. Čista je, pazi ia sebe i kad radi. Nije raspikuća, štedljiva je. A ono ruho na njoj, stoji kao da joj je priraslo: čista, nabrana suknja, kecelja se sve beli. Majstorica Saveta nije nikad rekla svom mužu: „ti“, već uvek „vi,“ kao da joj je muž i otac. Kad je majstor Damjan Savetu uzimao, ženio se po drugi put, jer je ostao za rana udovcem.
"Ja idem, a vi dođite. Eto već na dvanaest zvone.“
Okrete se a na njoj sve trepeće. Uputi se, u kuhinju kroz sobu.
„E, dakle brat Marko, primam ti Milutina, kad veliš da je zdrav, jak; samo, kao što ti rekoh — ja sam nad njim gosiodar!“
„Već zvone na dvanaest, a htedoh se s tobom još nešto prorazgovarati. Baš dobro, te sam i to svršio. Bog da bolje bilo, nego s prvim sinom.“
Taman se diže doma, al ga uhvati majstor Damjan.
„Ta stani čoveče, tako se ne ide!"
Tu pruži ruku pod tezgu, pa dohvati bocu s komovicom. Tu je i jedna čaša. Dobri drugovi i iz jedne piju.
Damjan naspe, kucne se, pa ispiju.
„Spasi bog!“
„U sreću tvoju i moga deteta.“
Ispiju obojica, pa se rastanu.
„Zbogom!“
„Zbogom!“
Damjan zaključa dućan, pa otide da ruča.
Majstor Marko se požuri, da što pre doma stigne, Dvanaest je već odzvonilo, ručak je gogov i samo na njega čekaju — a on nije rad da se zameri ženi svojoj... Čestit majstor mora biti u dvanaest kod kuće, osim, ako nije na vašaru, il za drugim kojim prekim poslom.
Majstor Marko je sasvim zadovoljan, što mu je Damjan primio sina.
Kad dođe kući, skine kaput i sedne da ruča. Nema ih mnogo kutnje čeljadi: on, žena mu, kći Mara, devojka od šesnaest godina i sin Milutin.
Ručak je kratak, majstorski al, valjan.
KalFa kako je sit, ustane, prekrsti se, pokloni se i ode. Majstor Marko još drži kalFu i šegrta, ali šegrt ruča u kuhinji. Pođe i Milutin, al ga majstor Marko zadrža.
„Ostani, hoću nešto da ti kažem.“
Deran se začudi, sve nešto strepi od očina ozbiljna pogleda.
„Ne boj se, Milutine! Ja sam ti roditelj ja sam ti najradiji sreći tvojoj. Vidiš li, četrnaest si godina već prevalio. Davao sam te i na škole, al se nisi dobro učio. Pa baš da si se nešto i najbolje učio, ne bih te dugo davao na škole, ne bih bio rad, da zbog tebe jednog ubijem sebe i sve ostale. A drugo, ono veliko školovalje i staje mnogo. Pa šta bude najposle? Postao bi advokatom, pa bi terao parnicu i s rođenim babom... A ako to i ne bude, al oni za rana, za dugog školovalja svog isisaju svu porodicu... Da bogme, da se braća i seje mogu posle podičiti zvučnim imenom brata svoga, pa biva da sirote devojke dignu nos. Za to vidiš sinko; ja bih hteo, da ti budeš pošten i valjan majstor, kao što ti je i deda bio, kao što sam i sam sada. Izaberi zanat, koji tebi drago.“
Milutin nikom poniknuo, pa ni da bi rečce jedne proslovio.
Dok on stoji tako oborenih očiju, uplete se u razgovor majstorica Perka, žena majstor Markova.
„Ta molim vas, pustite ga bar još jednu godinu u školu; možda će se i popraviti, dete je još; mlado, pa ludo. Zašt on ne bi dalje učio? Ta eto sin Miše berberina, izučio je lepo, pa je sad doktor. Pa još koliko ih ima takih: sve sama sirotinja, lepo su izučili, pa sad sve sami Fiškali i doktori."
Gospođa Persa nije bila nikako voljna da joj sin mde na zanat.
„Za to i propadamo,“ rsče majstor Marko.
„Uh otac“ začu se i kći Mara: „ta već imamo jednog krojača, njega bar podajte u školu.“
Mara je to vrlo žalostivno rekla, pa obrisa oči — potekle joj bile suze niz obraze.
„Nemojte vi meni, žene, soliti pamet. Na zanat mora, pa sad neka bira, na koji hoće. A ako mi se dugo oteže i sam ću mu izabrati. Biraj Milutine, samo krojački ne.“
Milutin pokrio lice rukama, pa sve jeca. Nije njemu žao za školom, al ne mari baš ni šegrtom biti, to mu je teško. Volije on ništa ne učiti, i dovek se besposlen bećariti, a mati i sestra htele bi silom da imaju jednog bar iz kuće gospodina.
Majstor Marko planu, kad vide, šta je i kako je.
„Sad je kraj svemu! Mora biti šegrt kod Damjana, ćurčije. Sve je već gotovo i udešeno. Dao sam ga na šest godina.“
„Za ime božje; pa zar na tako težak zanat?“ ciknu i zaplaka Mara.
„Pa još na šest godina!“ dodade podsmešljivo gospođa Perka.
„Da, da, na šest godina. Neću da mi bude kalfa od šesnaest godina, kao Milan. Zakalfio se momak, pa sad bog zna gde je. Pa već bi se i ženio!“ Majstor Marko je to izgovorio vrlo ljutito, al i — odlučno.
„Nije, nego da se ženi kad omatori!“ reče gosnođa Perka, na prekorno pogleda na svoga muža.
„A vidim i tebi nešto Fali, što si pošla za mene. Meni je bilo trideset i pet, kad sam te uzeo, a ti si bila još mlada."
"Ta da, to js istina, bilo mi je tek šesnaest godina, kad sam pošla za vas. Al vi ste drugo, a Milan drugo. Vi ste ostali udovcem, imali ste svoju kuću i kućište, zemlje, vinograd, radnju, pa uz to vredne ruke."
„Jest, bio sao udovac, al sve mi je to prva žena donela. S tobom nisam ništa dobio u miraz. Kalfovao sam dugo kod pokojnog majstor Aćima, bio sam mu desna ruka. A kad on, bog da mu dušu prosti — umre, predala mi je majstorica svu radnju. A kad je vid’la da sam vredan i valjan i u radnji poduzetan — pođe za mene. Te tako čim minu godina i ona posle godišnjeg parastosa skine crninu — mi se venčamo. Nije nas bog decom odario, a drugo, baš nismo ni živili dugo jedno s drugim. Nju bog primi, a ja se oženim po drugi put, i uzedoh tebe, jer sam vidio, da si dobra i valjana — a baš si mi se i dopala."
„Ta nemojte mi samo tu vašu spominjati. Sve mi se muti, kad za nju čujem. Došlo mi je već dovde!“
I tu Perka prevuče prstom preko usta, da pokaže kako no joj je dogrdila.
„Moja Perko, nemoj ti ni tako! Pokojnoj Soki nije bilo zamerke. A da nje nije bilo — ne bi nam ni bila danas puna kuća. Boga mi kraj radnje jedino — retka bi bila zapraška. Ne bi inače ni šegrta mogli držati — a ovako bogu hvala, imamo i kalFu. Da nje nije bilo, morao bi pod starosg krpariti. kao mnogi te mnogi od rufeta moga.
Vidi majstor Marko, da bi mu rada bila Perka nešto reći, al neće pred decom, za to im reče, da izađu. Milutin jedva čeka, da se izvuče iz očinih kandža. Nije mu ni brige što otac govori, zaboraviće on to među decom, čim se počne s njima loptati.
Kad deca izađu, uze opet reč Marko.
„Stani samo, da ja tebe nešto zapitam „Perka! Kad bih ja nešto umro sada — al sačuvaj bože — zar se ti ne bi udala za kakvog valjanog kalfu, kao što je eto sada taj naš Jova? Ded mi reci samo sve po istini.
„Šta?! Bog s vama! Ja da se udam za kalfu, pa još za tog Jovu?! Juh bože sohrani! Neka bog vas poživi još dugo i mnogo, a baš da nešto... sačuvaj bože— umrete, ja bih pošla za kakvog, kome je džep malo puniji. Ne sebe, već dece radi, da njih na bolji put izvedem, da ljih usrećim.“
„E, vidiš li, da ja i opet imam pravo. Moja pokojna Soka pošla je devojkom za udovca, majstor Aćima. On je opet momkom uzeo udovicu, prvu svoju ženu. Njegova se Soka udala udovicom za mene, a ja udovac uzeo tebe devojku. Sada — ne daj bože, da ja umrem — bolje bi radila, da se udaš za koga, koji će ti u kuću doći, a sinovi — svak na svoju stranu. Jer, znaš, doćiće doba, da se sin ožepi, a i to znaš, kako se svekrva sa snahama slaže.“
„Boga mi, moja Mara neće poći za krojača kao ja; nju ću dati za adpokata, il bar za kakvog zvaničnika.
"Pa dobro, dobro. Ns mora on biti baš krojač; neka bude, što mu drago, samo nek mi ostane u kući.“
Gospođa Perka se nasmeši, potapka ga malo po ramenn i pogladi rukom po obrazu.
„Ta znam ja, što ti tako zboriš. Tebi je kost u grlu, da se samo ja posle tebe ne udam, al već ne brini se: ja se neću udavati."
„Ženo, nemoj da me srdiš!“
Marko bi bajagi hteo da se pokaže kako je ozbiljan — al mu to ne ide od ruke. Odalo ga lice, jer mu se usta razvukoše, da su mu se vidili veliki, žuti zubi. Pa kako mu tek milo zasjaše crne oči, one oči, što opako negda opčiniše gospoću Soku; one oči, za kojima je ona ludovala.
„ ...Mani se žeio šale. Meni bar nije do nje; imam ja i svoga posla. Briga mi je za to dete da se ne pobećari.“
Majstor Marko ustane, i stade se opremati da ide. Hoće da navuče kaput, a žena mu pomaže. Namešta mu maramu oko vrata, rukama mu čisti kaput — tako ga je ispratila iz doma.
Majstor Marko otide a i majstorica ode da gleda svoga posla.
Majstorica Perka nije baš marila, što je majstorica. Ona je volila bila, da je zovu gospođom.
Dakle gospođi je Perki bilo tada trideset godina. Tolko joj bilo po krštenom pismu, al ona je mnogo mlađom izgledala. Bila je tanka, vita, oči joj đavolaste pa grahoraste. Da nešto samo umre majstor Marko danas sutra, sleglo bi se oko nje čitavo jato prosilaca. KalFe bi je najviše obletale, al boga mi ni jednoga ne bi buva ujela! Kad ide gde god s ćerkom svojom, ne bi niko rekao, e je majka, već starija sestra. Za devovanja svoga nigda nije ni mislila na majstora, da će s njim vek svoj vekovati. Ona je snevala o FićFirićima, o gospodi, pa ma ko i šta bio, samo nek je gospodin. Al to behu samo snovi njeni... Java je sa svim druga bila. Mati joj ostade udovicom, a uz nju se pribilo petoro dečice, da ih hrani i od zla brani. Sad joj već nije toliko stalo za gospostvo — sada smo da joj je „dobra partija,“ da se lepo udomi, da može po kad što i materi pružiti i pomoći. Pa kad je zaiska majstor Marko — raspršta se svi lepi snovi i ona pođe za nj, jer on beše „dobra partija".
Tako se majstor Marko oženio, tako se Perka udala.
Raznosili se glasovi, da je on imućan čovek.
Kad je Perku uzeo, imao je kuću, u kojoj je sada, lep vinogradac od dva deset motika, i sedam jutara zemlje. Kraj toga, kuća beše puna svačega, pun dućan, puna magaza. U dvorištu lepa krava, u konjušari dva dobra konja za vašare.
Eto, kud se dovela Perka.
Bila bi to prilika za mioge i mnoge devojke, a zar je jedna majka zaželila, da joj se majstor Marko zetom nazove, i ako ne beše mlad, i ako je bio udovac.
U prirodi mora da bude ravnoteže. Majstor Marko oženio se prvi put Sokom majstor-Aćimovom i došao je kraj nje do imanja. Soka je uživala u Marku. Posle se kolo okrenulo. Marko ostane udovac, no sad više nije hteo udovnce, no je uzeo devojku, rad je bio da uživa. Sad da Marko umre, nije sngurno da se Perka ne bi udala i to ne samo za matorog bogatog no i za mladog kraj sve dece. Gospođa Perki nije sve ni verovati, veliki je ona vrag, to kaže ceo svet.