Stara lisica i kurjak
| ←Ribari | Stara lisica i kurjak Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović |
Komarac i vo→ |
| Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije. |
Stara lisica sretne kurjaka. Ovi se zaleti na nju, a ona ga počne moliti da ne dipa u nju bednu, staru, koja nejma ništa nego kožu i kosti. „Ako mi kažeš tri istine”, — reče joj kurjak — „koje ću morati verovati, pustiću te.” „Prvo” — odgovori lisica — „proklinjem čas kadsam te susrela!” — „Dobro, to ti verujem.” „Drugo, ako te drugi put sretnem, želim da te slepa sretnem!“ — „I to moram verovati.” „Treće, da bog dâ da propadneš i da te nestane, da te ja ni slepa više ne vidim!” Nasmeje se kurjak, pak je pusti.
Po višoj časti, ljudma istina nije mila, zašto nisu takovi kakovi se čine. Ako nam nije drago da se govori o nami da smo kakvi smo, srdimo se na sebe zašto smo taki a ne onakovi za kakove bi radi da nas ljudi drže i propovedaju. Ako li nas pak ko iz zlobe, zavisti ili neznanja ogovara i tuđa parčeta nami prišiva, kad mi samo znamo da on laže ili da se vara, to je nami dosta, načast mu njegova laž, a zavist i zloba najviše muči koji je u nedri nosi.
Davno je rečeno: ko će svetu usta zapušiti? Ovo nije moguće. A da sami sebe ispravimo i da budemo dobri ako želimo za dobre počitovani biti, ovo možemo, o ovom dakle da se i staramo. Niko nije toliko bogat za podmititi celi narod da ne govori ono što misli. Pravda da drugda laž otme mah i čini se kao da nadvlada istinu, no ne bojmo se, laž kad god bude, ona mora propasti. Ali će reći ko: učtivost iziskuje da se svagda ne govori ono što jest i ono što ko misli. To se zna, ali, protiv toga, kad se o ispravljeniju čelovečeskih narava govori i piše, valja pravo kazati da je mnogo bolji oni narod koji poštenje, pravdu, istinu i čistoserdečnost ljubi, negoli oni koji sve ove božestvene dobrodjetelji sprama učtivosti za ništa drži i popire. Što bi bilo od haraktera onih ljudi koji bi za zakon uzeli da za ljubov k učtivosti i k hudim komplimentom valja lagati, kao crv po blatu militi, i u sve vreme života vzajmno varati se i zaslepljavati? Učtivost, kad proishodi iz dobrohotna, čelovekoljubiva i blagorodna srca, lepa je, krasna i opštepolezna dobrodjetelj; a kad izlazi iz huda, pritvorna, lukava i lažljiva srca, onda je i sama zgadljiva i nepotrebna. Ne, braćo Srblji gdi ste god, nemojte da se o vami reče ono što je Solon nekim u svoje vreme govorio: „Υμών δ΄ έις μεν έκαστος αλώπεκος ίχνεσι βαίνει, σύμπασιν δ΄υμών χαύνος ένεστι νόος, εις γαρ γλώσσαν οράτε και εις έπος αιόλον ανδρός, εις έργον δ΄ουδέν γιγνόμενον βλέπετε: Od vas svak do jednoga lisičjim tragom hodi, i u svim vam što vas je god slab se nahodi um, ibo na jezik gledate i na reč šarenu muža, a na delo nikakvo što biva ne smatrate.”
No ovo što ću sad reći dobro znajmo. Nije moguće da je čovek uprav dobar a da nije u isto vreme i učtiv; njemu je prirodna i svojstvena učtivost kako god telu sen. Rasudimo samo: učtivost je da u ophoždeniju drug drugu ugodni i prijatni bivamo. Sad, onaj koji je svagda gotov i rad svakom po sili svojej pomoći i dobro učiniti, je li mu moguće da bez uzroka i rado koga libo rečma uvredi i ozlobi? Njegovo prekrasno i blagorodno srce, koje ne bi rado uvrediti ni mravka u travi, može li ozlobiti slaba, sirotu, dete ili ženu? Nikako! Ovakovi ni na što ne može mrziti, razve na javno opštevredovito zlo, a to mora ako je uprav dobar. A učtiv i slatkorečivi komplimentaš, bez dobra srca, ništa drugo ne čini nego laže. Šta će nami ikada pomoći „sluga pokornjejši i poniznjejši”, koji kad nam do nevolje dođe, neće se ni krenuti ni pomaći s mesta? Pomozi ti bratu svome, čoveku, u potrebi, pak ti njemu reci po starinski: „dobro došao, brate”, i „zbogom pošao.” Pomozi i pomaži koliko možeš, i nek se raduje srce tvoje pomagajući. Zašto, pomoći, to je božje i božestveno delo. Uboga udovica koja je za siromaš dva novčića 150 dala, više je po svidjetelstvu preblagoslovenoga Spasitelja dala negoli svi bogatci, zašto je dala sve što je imala.
Slavni harakter jednoga naroda u tome se sostoji da su složni na dobro, mužestveni u potrebi, verni jedan drugom, poslušni zakonom otečestva, trudoljubivi, trezveni, čistoserdečni, pravde i poštenja ljubitelji, koji pretpočitavaju čest privremenoj koristi, i vole život izgubiti nego pošteno ime. Ovakovi su dostojni imati prosveštena nad sobom cesara, zašto ga umedu poznavati i slušati, i zaslužuju ne samo njegovu ljubav no i počitanije. Prava ljubav ne može biti bez počitanija, a istinito počitanije nejma mesta bez dobrodjetelji. A dobrodjetelj iziskuje zdravi prirodni razum, koji kad se jošte s naukom sojedini, onda ostavlja onaj božestveni venac koji krasi i uvenčava slovesnu dušu. Iz ovoga se vidi, kao sunce na nebu, da nijedan narod niti je bio niti će biti slavan bez nauke i dobrodjetelji.
Izvori[uredi]
- Antologija srpske književnosti [1]
|
|
|