Romanijo, puna ti si hlada,
Srce moje još punije jada!
Od mog jada crna gora vene,
Od žalosti trava djetelina.
Al za jade nitko i ne znade, 5
Već ja jadna i srdašce moje:
Da ja mlada ne imadem draga,
Jer mi ga je druga primamila.
Da Bog da se s njime pomamila!
Od pomame po gori hodila, 10
Žir zobala, s lista vodu pila!
Na tvrdi se kamen naslonjala.
Šipovim[1] se granam’ pokrivala.
Ni tu ona mira ne imala!
