Романијо, пуна ти си хлада,
Срце моје још пуније јада!
Од мог јада црна гора вене,
Од жалости трава дјетелина.
Ал за јаде нитко и не знаде, 5
Већ ја јадна и срдашце моје:
Да ја млада не имадем драга,
Јер ми га је друга примамила.
Да Бог да се с њиме помамила!
Од помаме по гори ходила, 10
Жир зобала, с листа воду пила!
На тврди се камен наслоњала.
Шиповим[1] се гранам’ покривала.
Ни ту она мира не имала!
