Srpska gramatika (1902)/Deo 1

←Pristup

Srpska gramatika Pisac: Novaković Stojan Deo prvi: Nauka o glasovima

Deo 2: Nauka o osnovama→

Novaković, Stojan (1902). Srpska gramatika. Beograd: Državna štamparija

DEO PRVI: NAUKA O GLASOVIMA

I. Postanak i podela glasova.

Govorna oruđa.

44. Glasovi čovečanskoga govora postaju oruđima smeštenim u grudnoj duplji i u glavi čovečijoj. Ta su oruđa:
    1. Pluća (bela džigerica) s mišićnim priborom u grudnoj duplji, oruđe kojim čovek diše;
    2. Dušnik, cev u grlu, kroz koju dah iz pluće u usta, i dalje napolje, prolazi;
    3. Grkljan i u njemu glasnica sa glasnim žicama (ili pisak), sprave smeštene navrh dušnika;
    4. Jezik;
    5. Nepce;
    6. Nos;
    7. Zubi;
    8. Usne.

    Tako, na priliku, kad je glasnica sa svim otvorena, mi na nju dišemo ne puštajući nikakva glasa; kad li je pak glasnica za potrebu govora više ili manje stegnuta ili nameštena, mi na nju vazduhom iz strana 26 pluće a kroz dušnik gradimo u ustima svekolike glasove, iz kojih je sastavljen naš govor.

Upotreba govornih oruđa.

45. Neka se od ovih oruđa upotrebljuju za izgovor svakoga glasa, a neka ne. Bez prva tri, t. j. bez pluće, dušnika i glasnice, ne može se izgovoriti nikakav glas.
Ostala pak oruđa.: jezik, nepce, nos, zubi, usne, upotrebljuju se pri izgovoru glasova kad koje od njih zatreba.

Glasovi i slova srpskoga jezika.

46. Sav srpski jezik sklopljen je iz trideset glasova, koji se danas pišu svaki svojim slovom ovako:
a, b, v, g, d, đ, e, ž, z, i, j, k, l, lj, m, n, nj, o, p, r, s, t, ć, u, f, h, c, č, dž, š. Oblik slova, kojima se mi sad služimo, nije ovakav od starine. Do pre sto osamdeset godina pisali su Srbi, Bugari i Rusi slovenskom azbukom, koja je u X veku načinjena za potrebu jugoistočnih slovenskih plemena prema grčkim slovima onoga vremena, i kojom se još i sad štampaju crkvene knjige i izdaju stara književna dela. U početku pretprošloga (XVIII) veka ruski car Petar Veliki zapovedi, te se ta azbuka prekroji prema latinskoj. Tako prekrojenom počne se u Rusiji štampati sve što nije crkveno, i ona se za razliku od stare prozove građanskom azbukom; stara pak, pošto ostane samo u crkvi, prozove se od toga vremena crkvenom azbukom. Kad se pre sto i više godina u Srba počinjala narodna književnost i redovno školovanje, prvi znatniji književnici, među kojima je bio i Dositije Obradović, uvedu rusku građansku azbuku i u srpsku književnost, te se tako stara slovenska azbuka i među Srbima izobičaji i crkvenom prozove. strana 27 Vuk Stefanović Karadžić udesio je tu istu novu rusku građansku azbuku potpuno prema srpskom jeziku, ovako kako se sad njome piše. Taj posao on je izvršio izbacivši neka slova za naš jezik nepotrebna, a dodavši ovih šest, našem jeziku potrebnih: j, lj, nj, đ, ć, i dž.

Latinica i ćirilica.

47. Osim ovih slova piše se srpski jezik i latinicom meću Srbima zapadne (katoličke) crkve i Hrvatima, koji su radi književnog jedinstva sa Srbima, primili mesto svoga oblasnog dijalekta naš srpski jezik, pa ga sad i hrvatskim zovu. Slova kojima mi pišemo zovu se nasuprot latinici ćirilica. Znaci su latinice za pisanje srpskoga jezika ovi:
a — A a; b — B b; v — V v; g — G g; d — D d; đ — Dj dj, ili Gj gj, ili Đ đ; e — E e; ž — Ž ž; z — Z z; i — I i; j — J j; k — K k; l — L l; lj — Lj lj, ili Ļ ļ; m — M m; n — N n; nj — Nj nj, ili Ń ń; o — O o; p — P p; r — R r; s — S s; t — T t; ć — Ć ć; u — U u; f — F f; h — H h; c — C c; č — Č č; dž — Dž dž, ili Ǵ ǵ; š — Š š. Znaci Đ đ (đ), Ļ ļ (lj), Ń ń (nj), i Ǵ ǵ (dž), uveo je u latinicu Đuro Daničić, kad je počeo izdavati svoj veliki „Rječnik jezika hrvatskoga ili srpskoga.“

Šta su samoglasnici a šta suglasnici.

48. Glasovi se dele na samoglasnike i suglasnike.
U postajanju samoglasnika glas prolazi kroz usta bez ikakve prepreke; u postajanju pak ma koga suglasnika, glas, pošavši iz glasnice, tare se ili o jezik naslonjen na razna mesta nepca, ili o jezik naslonjen na zube, ili o sklopljene usne, i izgovara se s više ili manje zvučnosti. strana 28 Suglasnici mogu činiti slog samo u društvu sa samoglasnicima, a samoglasnici mogu biti slog i sami, bez suglasnika.

Koje su samoglasnici a koje suglasnici.

49. Među trideset srpskih glasova ima šest samoglasnika: a, e, i, o, u i r. Svi su ostali suglasnici.
Glas r je i samoglasnik i suglasnik, kako u kojoj reči. U vrt, Srbin, prst, krst, ono je samoglasnik; u vrata, sreća, pretnja, ono je suglasnik.

II. Samoglasnici nekadašnjeg jezika.

Samoglasnik ѧ.

50. Osim u čl. 44 pomenutih šest samoglasnika, bilo je u vajkadašnje vreme srpskoga jezika još samoglasnika, koji su danas zamenjeni kojim god od gornjih šest samoglasnika, ali im se trag i sad vidi u jeziku.
Jedan je od tih samoglasnika ѧ, koje se izgovaralo kao en͡ kroz nos, a danas je mesto njega svuda došlo čisto e. Reči ime, pleme, vime, seme, teme, itd. glasile su npr. imѧ (imen͡), plemѧ, vimѧ, semѧ, temѧ, itd., i to se vidi i sad po oblicima, imena, plemena, vimena, semena, temena. Glagol kleti nekad je glasio klѧti (klen͡ti), i n iz ѧ vidi mu se i danas u kunem. Glagoli popeti, sapeti nekada su glasili popѧti, sapѧti, i n iz ѧ vidi im se i danas u popnem, sapnem. Glagol uzeti nekada je glasio uzѧti, i n iz ѧ vidi mu se i danas u srodnome m u uzmem. strana 29

Samoglasnik ѫ.

51. Još se u staro vreme govorio samoglasnik ѫ, i izgovarao se kao on͡ kroz nos. Glagol naduti nekada je glasio nadѫti (nadon͡ti), i ono n iz ѫ vidi mu se i danas u srodnome m u nadmem. Reč mogu nekada je glasila mogѫ, velju — veljѫ. Reči ruka, muka nekada su glasile rѫka, mѫka, i otuda se vidi da je mesto staroga ѫ u današnjem jeziku zastupio samoglasnik u.

Samoglasnici ъ i ь.

52. Kad se suglasnici s-n, p-s, k-d tako izgovore, da se glasom udari između i jednoga i drugoga, s namerom da se ne izgovori čisto nijedan od poznatih pet samoglasnika, čuće se nejasan samoglasnik, na koji su mnogo nalik starinski samoglasnici ъ i ь, od kojih je ъ bilo najbliže samoglasniku u, a ь opet — najbliže samoglasniku i, kad se isti vrlo kratko izgovore. Na mestima gde su se nekad izgovarali ti nejasni samoglasnici, u srpskome se jeziku, u sredini reči, gde se ne bi moglo biti bez samoglasnika, govori a, inače su svuda i u sredini i na kraju i ъ i ь izbačeni. Tako su reči: san, sat, otac, pas, dan, magla, izgovarale se nekad sъnъ, sъtъ, otьcь, pьsъ, dьnь, mьgla, a stanovnici južne Crne Gore, okolnoga primorja i predela prema Bugarskoj govore i danas sъn, sъt, otъc, pъs, dъn, mъgla. Reči bezočan (od bezok), bračan (od brak), večan (od vek), različan (od razlik), dičan (od dik), nekada su glasile bezočьnъ, bračьnъ, večьnъ, različьnъ, dičьnъ, i ono je ь, a ne sadašnje a, uzrok promeni glasova, koja se sad u tim primerima vidi. Isti je slučaj u strana 30 primerima dvonožac, (od dvonog), mlečac (od mlek), rožac (od rog), orašac (od orah), koji su nekad glasili dvonožьcь, mlečьcь, rožьcь, orašьcь, i sve su se te reči izgovarale još jednim slogom više no danas.

Samoglasnik ꙑ.

53. Pokraj samoglasnika i u starome je jeziku bio još i samoglasnik ꙑ, u kom je (kao što i slovo pokazuje) bilo sastavljeno ъ i i ili ъ i j. Samoglasnik ꙑ bio je u rečima bꙑti (izgovori bъjti ili bъiti), rꙑti, vꙑti, rꙑba, bogꙑnja, čekꙑnja, mꙑ, vꙑ, itd. Mesto ꙑ u današnjem je jeziku svuda i.
Što u osnovama boginja, nerotkinja, Srpkinja, dojkinja, gloginja, mekinje nema onoga pretvaranja g u ž, k u č h u š, koje vidimo u osnovama vuč-ica, proroč-ica, tišina, uzrok je što je ono prvo i, kojim se nastavak počinje, poreklom ꙑ pred kojim se u starom jeziku grleni suglasnici pisu ni u šta pretvarali.

Samoglasnik ѣ i srpska tri govora.

54. U starinskome se jeziku, dalje, nalazio samoglasnik ѣ, koji se izgovarao katkad kao ja, a ponajviše kao pomešano e i i u mnogim rečima u kojima se sad Srbi dele na tri govora. Srbi, na priliku, sad govore jedni lepo, drugi lijepo, treći lipo; jedni dete, drugi dijete, treći dite; jedni seno, drugi sijeno, treći sino; jedni vera, drugi vjera, treći vira. Nekad je u tim rečima svuda bilo ѣ namesto onoga e — ije, je — i, i onda su se te reči pisale: lѣpo, dѣte, sѣno, vѣra. A danas se po tim razlikama Srbi dele na tri glavna govora: 1. istočni, u kom je mesto ѣ — e; 2. južni, u kom je mesto ѣ — ije ili je; 3. zapadni, u kom je mesto ѣ — i.
strana 31 Dokle nije bio ojačao književni jezik nad pokrajinskim govorima, pisalo se u sva tri govora, i zapadnim su se govorom naročito služili stariji katolički pisci iz Dalmacije, Bosne i Slavonije. U naše vreme, sa sve većim snaženjem književnoga jezika, zapadni govor izlazi iz upotrebe, i u književnosti se piše već samo istočnim ili južnim govorom.

III. Podela i osobine samoglasnika.

Samoglasnici nepčani i nenepčani.

55. Između šest srpskih samoglasnika četiri: a, o, u, r, izgovaraju se bez učešća nepca; pri izgovoru pak ostala dva — e i i — jezik se prikučuje u nekoliko nepcu, te i ono učestvuje u izgovoru njihovu. Zato su samoglasnici.
    1. Nenepčani (tvrdi): a, o, u, r.
    2. Nepčani (meki): e, i.
    Ova je podela znatna u jeziku po tome, što pred nepčanim samoglasnicima nenepčani suglasnici teže da se takođe u nepčane suglasnike pretvore ili k njima približe, npr. junak, junače, junaci, vrag, vraže; siromah, siromaše; rekoh, reče; vrgoh, vrže itd.

Osobine samoglasnika.

56. Osim ove podele po prirodi njihovoj, pri samoglasnicima valja paziti još na neke osobine njihove, a te su:
    1. menjanje ili jačanje samoglasnika koje se čini da bi se osnovama značenje predrugojačilo;
    2. izbegavanje zeva ili praznine među samoglasnicima kad se u jednoj reči sastanu;
    3. sažimanje ili spajanje jednakih samoglasnika kad se u jednoj reči dese;
    strana 32
    4. jednačenje nejednakih kad se u jednoj reči dese;
    5. obrazovanje slogova i
    6. naglašavanje ili akcenat.

I. Menjanje ili jačanje samoglasnika.

57. U obrazovanju osnova često se samoglasnik menja, jača, ili širi (drugim samoglasnicima ili suglasnicima), eda bi se značenje korena ili osnove predrugojačilo. Način ovaj za razgranavanje značenja bio je u snazi u starija vremena jezika, ali se i u današnjem obliku jezika dobro raspoznaje. Ugleda radi pokazuje se ovde nekoliko primera, u kojima se menjanje ili jačanje korenova samoglasnika razgovetnije vidi

1. e — o:	rek (reći): rok, urok, prorok, roč-iti, itd.
	velim: volja
	plet (plet-em) plot
	tek (teći): tok, itd.
	der (derati): razdor.
2. i — oj:	pi (piti): pojiti, napoj, itd.
	li (liti): loj, polojit, lojiti, itd.
	bi (biti): boj, razboj, itd.
	vi (viti): povoj, zavoj, itd.
	3. u — ov:	plu (plu-to): pluća, ploviti, plaviti.
	snu (snujem): snovati, osnova.
	ku (kujem): kovati, potkova, kovem.
	stanu (stanujem): stanovati.

58. Menjanje korenova samoglasnika vrši se i prostim duljenjem (kao udvajanjem) kojim se izvesnoj osnovi daje određeno drugojačije značenje. Ono se vidi primerima gde se glagolskim osnovama daje značenje učestane radnje. To se vidi u primerima lѐteti i strana 33 létati; pȅvati — zapévati; glѐdati — poglédati; lѐći — légati; kȉdati — skídati; bȉti — bívati; pòkriti — pokrívati, itd.
59. Ima čitava gomila glagola u kojima se vidi ovakva ista promena značenja, a opaža se i menjanje samoglasnika i duljenje akcentom. Primera radi navodi se: pòriti — párati; lòmiti — zalámati; dvòjiti — odvájati; tvòriti — potvárati; osvòjiti — osvájati; pòjiti — napájati; pomòći — pomágati; probòsti — probádati itd.

II. Izbegavanje zeva ili praznine među samoglasnicima.

Izbegavanje zeva popunjanjem.

60. Samoglasnici su u rečima obično izmešani sa suglasnicima, jer se dva samoglasnika ne mogu jedan do drugoga izgovoriti, a da se ne predahne. Ako li u obrazovanju osnova i oblika dođu jedan do drugoga dva samoglasnika, onda se praznina ili predah, koji je između njih, zove zev, i opšta je težnja u jezicima, da se taki zev izbegne ili uništi. To biva na dva načina. Ili se zev popuni kakvim suglasnikom, ili se jedan od samoglasnika pretvori u kakav najbliži suglasnik, i tim se načinom zev ukine. Po tome zev se ili popunja ili ukida.
61. Popunjanje zeva čini se u srpskom jeziku suglasnicima j, v, ili n.

1. Primeri za j.

koren ili osnova	reči ili oblik
sta-(ti)	sta-j ‖ a.
sta-(ti)	sta-j ‖ a-ti.
sabi-(ti)	sabi-j ‖ a-ti.
ubi-(ti)	ubi-j ‖ a-ti.

strana 34

2. Primeri za v.

spa-(ti)	spa-v ‖ a-ti.
sakri-(ti)	sakri-v ‖ a-ti.
poli-(ti)	poli-v ‖ a-ti.
ču-(ti)	ču-v ‖ en.
mi-(ti)	mi-v ‖ en.
li-(ti)	li-v ‖ en.

3. Primeri za n.

i-(ći)

u-n ‖ i-ći.

62. Izbegavanje zeva ukidanjem biva, kad se jedan od dva samoglasnika pretvori u najbliži suglasnik. To često čini samoglasnik i, pretvarajući se u j.

Primeri.

vodi-ti	vodi-en	vodjen—vođen.
vrati-ti	vrati-en	vratjen—vraćen.
gladi-ti	gladi-en	gladjen—glađen.
kosi-ti	kosi-en	kosjen—košen.
hrani-ti	hrani-en	hranjen—hranjen.
moli-ti	moli-en	moljen—moljen.

Tako se mesto na-iti, na-idem; po-iti, po-idem po gdekojim krajevima naroda i sad govori najti — najdem; pojti—pojdem, od čega je i postalo u nas obično naći, nađem; poći, pođem.

Tako se, na posletku, govori a ne piše: nejdem m. neidem, nejdeš, m. neideš, nejmam m. neimam (mesto čega je još običnije nemam).

Zev nepopunjen.

63. Ima dosta slučajeva, u kojima zev ili ostaje nepopunjen i neukinut, ili se to popunjanje ne beleži u pisanju.
    Ti su slučajevi: strana 35
    1. Kad je drugi samoglasnik nepostojano o, koje je postalo od l, npr.: oteo (otel), stao (stal), pao (pal), znao (znal), video (videl), umeo (umel), smeo (smel), svetao (svetal), misao (misal).
    U glagola pio, lio, činio, mislio, sudio, itd. zev se u običnom govoru popunja glasom j, ali se u pisanju ne beleži radi nepostojanoga o i radi jednakosti s ostalim ovakim rečima.
    2. Kad je zev u rečima, koje su od dve reči složene, npr.: naoštriti, naočit, poodmaći, pooštar, poočim, plavook, prionuti, crnook, tvrdoust, nauka, neuk, naumiti, uočiti itd.
    3. U stranim rečima kao što su: geografija, geometrija, zoologija, biografija, biograf, biblioteka itd. Samoglasnici ia, i kad su u stranim rečima, uvek popunjaju zev suglasnikom j, npr.: Italija, dijalog, dijalekat itd.

    Ima opet prilika, u kojima se zev u govoru ostavlja nepopunjen, a u pravopisu se beleži kao popunjen, da bi se sledstvenosti radi očuvala celina osnove i jednakost u padežima. Taki su slučaji u ai, oi, ui, npr.: pomišljaji (gde se upravo lakše izgovara pomišljai), koji (koi), svojim (svoim) slavuji (slavui).

III. Sažimanje ili spajanje jednakih samoglasnika.

64. Kad se u rečima, dese dva jednaka samoglasnika jedan pored drugoga, oni se mogu sažeti ili spojiti u jedan dug samoglasnik.
Ovo sažimanje ili spajanje izvršuje se često i kad su između dva jednaka samoglasnika suglasnici j, v, ili h, koji u takom slučaju ispadaju. U ostalom ovaka se sažimanja u književnom jeziku ponajviše ne beleže. strana 36

Primeri.

a. Iz av (aha, ava) biva ȃ:
• snaha — snaa — snȃ.
• straha — straa — strȃ.
• siromaha — siromaa — siromȃ.
• vlaha — vlaa — vlȃ.
• za prava Boga — za praa Boga — za prȃ Voga.
U narodnome je jeziku ta vrsta sažimanja tim češća, što se, po mnogim krajevima h nikako ne izgovara. b. Iz ee (eje) biva ȇ ili é (u starom jeziku ѣ).
• ne-jedem — needem — nȇdem,
• sve-jedno — sveedno — svȇdno,
• ne-jesam — neesam — nѣsam — (nesam, nisam, nijesam), itd.
Prvoga i drugoga primera sažimanje u književnom se jeziku ne beleži. v. Iz ii (iji) biva ȋ.
• kutij-ica^[1] — kutiica — kutȋca.
• Andrij-ica — Andrica — Andrȋca.
• Ilij-ić^[2] — Iliić — Ilȋć.
• Pantelij-ić — Panteliić — Pantelȋć.
• Stanij-ić — Staniić — Stanȋć.
U običnome se govoru na taj način sažeto, samo s nešto težim akcentom, izgovaraju poređeni pridevi: mѝlȋ (mѝliji), jàsnȋ (jasniji), zelѐnȋ (zeleniji), prostrànȋ (prostraniji), itd. Često je teško razlikovati šta se čuje na kraju, da li ii ili ȋ, ali je pouzdano da se ne izgovara iji, ma da se ono lepo potvrđuje ostalim padežima. Razume se da se ni ovo sažimanje u književnome jeziku ne beleži. Ovi pojavi bivaju poglavito zato što se samoglasnik i i suglasnik j često jedan u drugi pretvaraju (i u j, a j u i). U rečima čij, ničij, svačij, čovečij, itd., gde je j u nastavku (kao što se vidi iz oblika čij-a, ničijega, strana 37 svačij-em, čovečij-ega itd.), po tom u rečima li-j, pi-j, vi-j, ši-j, itd., gde j postaje iz nastavka i (uporedi pred-i i zna-j, da-j), j se pod pritiskom akcenta takođe pretvara u i, pa se onda s korenitim i ispred sebe sažima u ȋ, te tako pomenute reči glase upravo: čȋ, nȉčȋ, svȁčȋ, čovѐčȋ, i lȋ, pȋ, vȋ, lȋmo (lijmo), pȋmo (pijmo). Ali ni ovu glasovnu promenu, koja se zbiva u živom govoru, književni jezik, iz obzira sledstvenosti, ne beleži. Toga radi j valja pisati i u pridevima: spahijski, istorijski, patrijaršijski itd., jer se u tim pridevima (postanka mahom književnoga) zbiva ono isto što je za gore navedene slučajeve kazano. g. Iz oo (koje u srpskom jeziku često postaje od ol) biva ȏ ili ó
• po oke — pooke — póke,
• sokol — sokoo — sokȏ,
• vol — voo — vȏ,
• bivol — bivoo — bivȏ.
• sol — soo — sȏ.

IV. Jednačenje nejednakih samoglasnika.

65. Kad li se dva nejednaka samoglasnika dese jedan pored drugoga, oni se mogu izjednačiti, pa izjednačeni u jedan dug samoglasnik sažeti. Ovo jednačenje pa sažimanje vrši se katkad i kad su samoglasnici rastavljeni suglasnicima j i v, koji, u takom slučaju, ispadaju. Gdekoje ovako sažimanje i jednačenje biva samo u narodnome govoru, a u književnom se jeziku ne govori i ne piše.
66. Evo u kojima je slučajima to jednačenje pa sažimanje najčešće.
a. Iz ao biva oo, pa se posle dva o sažimaju u dugačko ȏ ili ó. U književnom se jeziku ovo sažimanje ne beleži. strana 38
• kao — koo — kȏ,
• došao — došoo — došȏ,
• kopao — kopoo — kopȏ,
• orao — oroo — orȏ,
• posao — posoo — posȏ,
• svrdao — svrdoo — svrdȏ,
• saoonice — soonice — sónice,
• peskaonica — peskoonica — peskȏnica.
b. Iz ao u Crnogoraca istim putem biva aa — ȃ.
• kao — kaa — kȃ,
• došao — došaa — došȃ,
• kopao — kopaa — kopȃ,
• orao — oraa — orȃ,
• posao — posaa — posȃ.
v. Iz ae biva ee — ȇ. I ovo se sažimanje u književnom jeziku ne beleži.
• dvanaest — dvaneest — dvanȇst,
• trinaest — trineest — trinȇst,
• četrnaest — četrneest — četrnȇst,
• petpaest — petneest — petnȇst.
g. Iz ei biva ee — ȇ ili é.
• ne-imati — neemati — némati,
• ne-imam — neemam — nȇmam,
• ne-imalac — neemalac — némalac,
• ne-imanje — neemanje — némanje.
d. Iz eo biva oo — ȏ
• nego — neo — noo — nȏ.
• preko — preo — proo — prȏ.
đ. Iz oja biva aa — ȃ.
• pojas — paas — pȃs,
• svakojako — svakaako — svakȃko.
e. Iz oje biva oo — ȏ ili ó.
• mojega — mooga — mȏga,
• tvojega — tvooga — tvȏga,
• svojega — svooga — svȏga,
• dvojega — dvooga — dvóga,
• trojega — trooga — tróga.
strana 39

V. Obrazovanje slogova.

67. Jedna od znatnijih osobina samoglasničkih jeste i obrazovanje slogova, jerbo reč svagda ima toliko slogova koliko i samoglasnika, i suglasnici se u slogove raspoređuju po samoglasnicima. Svaki pak samoglasnik može sam sobom činiti slog.
U slogovima gde ima i suglasnikȃ i samoglasnikȃ, slogovi, po rasporedu suglasnika, mogu biti otvoreni ili zatvoreni. U otvorenom slogu samoglasnik završuje slog, a suglasnici su pred samoglasnikom, npr.: ta-ma, slo-ga, lju-ba, te-lo, sla-va, sta-za, šte-ta, ba-šta. U zatvorenom slogu suglasnik završuje slog, a samoglasnik dolazi u sredinu, npr.: zvek, vuk, stan, breg, luk, prst, tvrd, mrk, itd. U sredini reči zatvoreni slogovi nalaze se kad dva suglasnika dođu jedan do drugog, od kojih prvi ide prednjem, a drugi potonjem slogu, npr.: tam-no, voć-ka, bit-ka, maj-ka, ljup-ko, slat-ko, itd. Valja zapamtiti, da se slova zg, zd, žd, sk, st i št u ovakim prilikama nikad ne rastavljaju već uvek u jednom slogu ostaju.
68. U složenim rečima slog se na sastavku članova složene reči deli po sastavku, bez obzira na ovo pravilo, npr.: pro-sveta, po-slanik, pre-blag, za-brđe, itd.

VI. Naglašivanje ili akcenat.

Šta je akcenat.

69. Pojedini glasovi jednoga sloga i različiti slogovi jedne reči vežu se u jednu celinu naglašivanjem ili izgovornom silom glasa, koja se zove akcenat. Akcenat pada uvek na samoglasnike, npr.: gláva, strana 40 rúka, màgla, pòtok, plȅva, slȁma, prȃvda, klȇtva, sȗd, Bȏg, rȁt, brȁt, kȑst, itd.

Akcenti srpskog jezika.

70. U srpskom jeziku imaju četiri akcenta, dva kratka i dva duga.
    Dva kratka ovo su:
    1. Kratak, koji je u rečima: màgla, sѐlo, bѝser, pòtok, ùskrs, sr̀ma.
    2. Oštar, koji je u rečima: slȁva, dȅlo, sȉla, kȍlo, kȕća, bȑdo.

    Razlika je između njih u tome, što se kratak izgovara kratko, glasom običnim, a oštar kratko, glasom jačim i višim.

    Dva duga ovo su;
    1. Dug, koji je u rečima: sábor, réka, díka, róda, vŕba, rúka.
    2. Visoko dug, koji je u rečima: mȃrva, tȇlo, krȋvda, kȏlje, ćȗrka, žȓvanj.

    Razlika je između njih, što se dug izgovara glasom običnim, koji raste na više, a visoko dug se izgovara glasom jačim i višim, koji je u početku najsilniji, a posle pada na niže.

Glavni i sporedni akcenat.

71. Kad u kojoj reči ima više od jednoga sloga, akcenat može biti ili samo na jednom ili na više slogova.
Ako je akcenat samo na jednom slogu, onda se taj jedan slog, zato što je akcentovan, sam sobom izdiže između ostalih slogova, i ovi se, zato što su neakcentovani, oko njega kao oko ovoga stožera nižu. strana 41

Primeri.

Vretѐno, kòleno, dѐvojaštvo, oglѐdalo, vȉlama, lȉpama, milѝna, póći, dóći, osécati, natápati, provaljívati, prolámati, víđati, skídati, dȋvan, zȃtrka, boróvnica, postánje, veličѝna, šeničíca, govedàrina, poletárac, itd.
72. Ako li je u reči više akcentovanih slogova., — onda oni uvek jedan prema drugome tako stoje, da je jedan između njih glavni, a ostali da su sporedni po akcentu. Od četiri gore navedena srpska akcenta glavni može biti svaki, a sporedni je obično samo visoko dug, zato što u njega glas pada na niže.
Glavni akcenat stoji uvek ispred sporednoga ili sporednih (ako ih ima više). Po tome u rečima s više akcenata glavni je po akcentu — prvi akcentovani slog.

Primeri.

vȑ-lȇt, bȍ-lȇst, kȁ-mȇn, gȍ-lȇt, stȑ-mȇn, kȍ-rȋst, pȁ-mȇt, pȍ-mȇn, pȍ-zdrȃvlje, nȍ-šȋvo, krȅ-sȋvo. Và-sȋlj, vѐ-zȋr, Nò-vȃk, ò-rȃč, lѐ-vȃk, pѐ-vȃč, pò-vesȃmce, kò-ritȃnce, zѐ-lȇnko, ljѐ-ljȇnko, Drà-gojlo, Mà-nȏjlo, zà-bȓđe, ѝ-vȇrje, bѐz-ȗmlje, Pò-sȃvlje; vo-dѐ-ničȋšte, lu-bѐ-ničȋšte, ò-gò-relȋšte, po-tr̀-kalȋšte, nama-stѝ-rȋšte, po-nѐ-dȇljnik, ru-kò-dȃvnik, nesu-đѐ-nȋk. á-kȏv, zá-vȏj, ló-pȏv, ráz-bȏj, čí-kȏv, Báč-vȃnče, bí-volče. bȇd-nȋk, bȏl-nȋk, zvȃ-nȋk, kȗt-njȃk, kȏ-nȋk, prȃz-nȋk, Rȗd-nȋk, Kȃr-lȏvci, sȗ-dȋm, grȃ-dim, rȃd-ȋm; á-kȏvȃ, zá-vȏjȃ, lò-pòvȃ, rȃz-bȏjȃ, čí-kȏvȃ, Báč-vȃnȃ, sà-stavȃkȃ, zà-selȃkȃ. čѐ-šljȇvȃ, svѐ-krȏvȃ, ù-štipȃkȃ, ò-bodȃcȃ, pò-vratȃkȃ. Visoko dugi  ̑ akcenat, kad je u položaju sporednoga akcenta, gdekoji pišu znakom  ̂: bȗrnjâk, kȗtnjâk, závôj, Mànôjlo, itd. strana 42

Mesta srpskih akcenata.

73. Akcenti kratak  ̀ i  ́ dug ne mogu nikad doći na poslednji slog, niti na jednosložne reči.
U jednosložnim rečima uvek dolazi ili visoko dug  ̑ ili oštar  ̏, npr.: svȇt, Bȏg, rȁt, rȁd, prȁv, zdrȁv, krȋv, mlȃk, sȗh, jȃk, čvȓst, sȉt, rȋt, vȋt, mȁk, rȁk, itd. Na poslednjim slogovima višesložnih srpskih reči, kad je u njima dva ili više akcenata, može se naći samo visoko dugi akcenat, i to kao sporedan, npr. pȁmȇt, bȍlȇst, pȕšȃkȃ, krȕšȃkȃ, trȅšȃnjȃ, itd.

Menjanje akcenta.

74. Reči sa promenljivim oblikom često s oblikom i akcenat menjaju, a to se događa izmeđ’ ostalog i zato, što se promenom oblika u reči i broj i sastav slogova menja.

    Primeri.

    1. Brȇg, brȇga, brégu, brȅgovi, bregòvima.

       Grȃd, grȃda, grádu, grȁdovi, gradòvima.

       Snȇg, snȇga, snégu, snȅgovi, snegòvima.

    2. Vrábac, vrȃpče, vrȃbȃcȃ.

       Srémac, Srȇmče, Srȇmȃcȃ.

       Némac, Nȇmče, Nȇmȃcȃ.

    3. Kònac, kónca, kȍnȃcȃ.

       Lònac, lónca, lȍnȃcȃ.

       Nòvac, nóvca, pȍvȃcȃ.

    4. Víla, vȋlo, vȋle, vílȃ.

       Dúša, dȗšo, dȗše, dúšȃ.

       Strána, strȃnu, strȃno, stránȃ.

    5. Vréme, vrȅmena, vremѐna vreménȃ.

       Plȅme, plȅmena, plemѐna, pleménȃ.

       Tȅme, tȅmena, temѐna, teménȃ.

strana 43

Akcenatne reči.

75. Obično svaka reč ima i svoj akcenat, barem jedan; ali se često jednosložne i dvosložne zamenice, glagolski oblici, prilozi, predlozi i sveze s rečima ispred sebe i iza sebe spajaju u jednu akcenatnu reč, koja se po tom u naglašivanju kao jedna reč smatra i naglašuje.
Jȃ sam (Ja-sam), rѐći ću (rѐći-ću), znȃš li (znaš-li), ȁko mu (ȁko-mu), ȁko am (ȁko-sam), ȅno ga (ȅno-ga), kȁko ste (kȁko-ste), pȍ što je (pȍ-što-je), zȁ što ćeš (zȁ-što-ćeš), zȁ što bi (zȁ-što-bi), kùdȃ ćeš (kùdȃ-ćeš), kùdȃ bi (kùdȃ-bi), u stríca (u-stríca), na rúci (na-rúci), po dánu (po-dánu).
76. Ova akcenatna reč dovodi često za sobom i promenu akcenta, npr.: bȉsmo — nȅ-bismo, što se osobito često događa, kad pred reči koje imaju oštar  ̏ ili visoko dug  ̑ akcenat dođu predlozi.

Primeri.

òd-cara (m. od cȁra), prekò-kućȇ (m. prȅko kȕćȇ), pò-selima (m. po sȅlima), ù-plač (m. u plȁč), zà-groš (m. za grȍš), ù-Bugȃrȃ (m. u Bȕgrȃrȃ), zȁ-Boga (m. za Bȍga), zȁ-goste (m. za gȍste), ȉspod-leda (m. ȉspod lȅda), ȕ-kolo (m. u kȍlo), zȁ-srce (m. za sȑce), ȉz-oka (m. iz ȍka), nȁ-polje (m. na pȍlje), pȍd-jesȇn (m. pod jȅsȇn), itd.

Akcenat u razlici govora istočnog, zapadnog i južnog.

77. U članku 49, gde je govoreno o nekadašnjem samoglasniku ѣ, rečeno je da mesto njega srpska tri govora imaju tri zamene; u istočnome ѣ glasi e, u zapadnome — i, a u južnom — ije ili je.
Ovo ije ili je u južnome govoru odgovara različito akcentovanome e i i istočnoga i zapadnoga govora. Ako je e ═ ѣ istočnoga govora dugo — južni govor strana 44 ima ije; ako li je kratko, ili bez akcenta — južni govor ima je. U zameni kratkih slogova ne razlikuju se ni kratki od oštrih, niti oboji od neakcentovanih, nego mesto svakoga kratkoga e ═ ѣ, bilo akcentovano ili neakcentovano, dolazi je, a akcenat se ne menja, npr.: dѐca — djѐca, dȅlo — djȅlo, sȅme — sjȅme, závet — závjet, sávet — sávjet, bѐlica — bjѐlica, itd. U zameni dugih slogova mesto é dolazi ijѐ; mesto ȇ, kad je isto glavni akcenat, ȉje; a ako je sporedni akcenat — ije (bez akcenta).
• sréda (srѣda) sr-ijѐ-da
• réka (rѣka) r-ijѐ-ka
• mléko (mlѣko) ml-ijѐ-ko
• lépa (lѣpa) l-ijѐ-pa
• sȇno (sѣno) s-ȉje-no
• lȇno (lѣvo) l-ȉje-po
• réč (rѣč) r-ȉje-č
• vȇk (vѣk) v-ȉje-k itd.
• prȉpovȇst (pripovѣst) prȉpov-ije-st
• zȁpovȇst (zapovѣst) zȁpov-ije-st.
78. Ako li se u menjanju oblika ili u izvođenju novih reči akcenti promene, i zȃmene se južnog govora prema promeni upravljaju.

Primeri.

Vȇk, vekòvati, vȅčan — vȉjek, vjekòvati, vjȅčan; mléko, mlȇčan, mlѐkȃr — mlijѐko, mlȉječan, mljѐkȃr; lȇp, lépa, lepòta, lȇpo — lȉjep, lijѐpa, ljepòta, lȉjepo.

vréme, vrȅmena	vrijѐme, vrȅmena
rȇč, rѐčit	rȉječ, rjéčit
déte, dѐteta	dijѐte, djѐteta, itd.

Napomena. Mesto djeteta, djevojka govori se i đeteta, đevojka; mesto tjerati — ćerati; mesto letjeti — lećeti itd. Ali se oblici s nepretvorenim dj i tj kao stariji strana 45 i bliži starome slovenskom i ostalim govorima srpskim jedini pišu u književnom jeziku.

V. Podela i osobine suglasnika.

Podela suglasnika po govornim oruđima.

79. Srpski jezik ima 25 suglasnika, i po organima izgovaranja oni se dele i zovu ovako:
    1. Grleni: g, k, h^[3]
    2. Nepčani: đ, ć, ž, j, lj, nj, č, dž, š
    3. Zubni: d, t, z, s, c
    4. Zubno-nosni: n
    5. Usneni: b, v, p, f
    6. Usneno-nosni: m
    7. Jezični: l, r^[4].
    Ovde se može zabeležiti, da su u suglasniku c spojeni suglasnici ts, u suglasniku č — tš, a u suglasniku dž — dž.

Podela suglasnika po zvučnosti.

80. Osim ove razlike, srpski se suglasnici još dele na jasne i mukle po tome, što se pri istovetnom položaju dotičnih govornih oruđa kroz glasnicu iz pluće pušta ili prosta šuška ili jasan glas te po tome izlazi izgovor dotičnog suglasnika jasan ili mukao. Veći deo suglasnika podeljen je na parove po tome, što se među sobom po postanju svome ne razlikuju ničim drugim nego pomenutim jasnim ili muklim izgovorom. Taki su parovi ovo:
strana 46

Jasni	Mukli
b	p
v	(f)
g	k
d	t
đ	ć
ž	š
z	s
dž	č
(dz)	c(ts)
—	h

Da se čuje u ponekim krajevima u rečima gde se obično govori z. T. Maretić navodi primere akcenatnih reči otac-bi lovac-ga, u kojima se dobro čuje taj glas po zakonu jednačenja.

Osobine suglasnika.

81. Osim malo čas navedene podele po prirodi njihovoj, suglasnici imaju još nekolike opšte osobine, a te su:
    1. Jednačenje nejednakih po zvučnosti;
    2. Jednačenje nejednakih po govornim oruđima;
    3. Jotovanje;
    4. Podešavanje suglasnika sa samoglasnicima;
    5. Suglasnik l;
    6. Starinsko pretvaranje;
    7. Premeštanje suglasnika jednoga na mesto drugoga;
    8. Izbacivanje pojedinih suglasnika;
    9. Rastavljanje suglasnika umetanjem samoglasnika a.
    Unapred treba zapamtiti da se ova napred izložena pravila primenjuju samo na pojave u granicama svake pojedine reči, bez obzira na sličan sticaj suglasnika s kraja jedne i s početka druge reči.
strana 47

I. Jednačenje nejednakih po zvučnosti.

82. Pošto je glasom nezgodno neposredno uzasob izgovarati jasne i mukle suglasnike, postalo je, za ljubav tečnijega izgovora, pravilo: da se suglasnici, nejednaki po zvučnosti, izjednačuju.
Kad se izjednačuju, jednačenje se upravlja po onome koji je na drugom mestu. Ako je na drugom mestu jasan, — mukao se pred njim pretvara u jasan svoga para; ako li je na drugom mestu mukao — jasan se pred njim pretvara u mukao svoga para.

Primeri.

I. Mukao ispred jasna postaje jasan.

Svatba — svadba; — ženitba — ženidba; topdžija — tobdžija; sgrada — zgrada; sbrati — zbrati; sgraditi — zgraditi; sbeg — zbeg; sbornik — zbornik; zadušbina — zadužbina; otačbina — otadžbina; vračbina vradžbina; naručbina — narudžbina; Vukdrag — Vugdrag.

II. Jasan ispred mukla postaje mukao.

Vrabac — vrapci, zebem — zepsti, srbski — srpski; Srbstvo — Srpstvo; ljubka — ljupka; gibka — gipka; šibka — šipka; Dragša — Drakša; drugčije — drukčije; Božko — Boško; Dražko — Draško; težko — teško; odpasti — otpasti; sladka — slatka; vrabci — vrapci; mrzka — mrska; razpeti — raspeti; raztočiti — rastočiti; iztok — istok; razcepiti — rascepiti; bezpuće — bespuće; bezcenje — bescenje.

Napomena. Po ovome pravilu trebalo bi da se d pred s pretvori u t, npr. gradski — gratski; odslužiti — otslužiti; gospodstvo — gospotstvo; brdski — brtski. Ali pošto je ts samo po sebi već c, to je i sam narodni jezik u većini ovakih slučajeva uzdržao se od pretvaranja. Vukov Rječnik pokazuje primere: nadskakivati, nadstreliti, nadstrešnica, odsedlati, odseliti, odsek, odsesti, odseći, odsjaivati, odskočiti, odstajati, podsesti, strana 48 podseći, podsiriti, podsmeh. S tim su jednaki primeri gde se susreće dš, koje bi, izjednačivši se u tš, davalo č, kao npr. u reči: odšaliti, odšetati, odšiti. Prema tome je za književni jezik utvrđeno pravilo da se d i t pred s i pred š niti pretvara niti izbacuje, i da valja pisati: predsednik, predstavka, bratstvo, prokletstvo, odškrinuti, itd.

Primeri žeđca i ljuboviđski pridružuju se ovim rečima, radi svoje retkosti.^[5]

Izuzetci od gornjega pravila.

83. Osim primera malo čao u napomeni navedenih, ima i drugih u jeziku srpskom koji pokazuju da se gore označeno pravilo ne izvodi u svima bez izuzetka slučajima. Tako se naročito suglasnik v niti sam pretvara u f pred muklacem, niti se pred v opet od ostalih muklaca traži da se u jasnik pretvore. U primerima se navode razni slučaji.
    • kv: lokva (ne postaje logva), crkva, bukva, smokva, tikva.
    • sv: svezati, svariti, svastika, svedok, itd.
    • tv: kletva (ne postaje kledva), molitva, tvoj, tvoriti, tvrd, tvor (postalo iz dhor — thor).
    • čv: bačva, Mačva, Bačvanin.
    • šv: ošve, ošvanjiti se.
    • vk: kolevka (ne postaje kolefka), juvka (u Vukovu Rječniku: jufka), javkati se, plovka, zapevka, opravka, travka.
    • vt: pavta (u Vukovu Rječniku: pafta).
    • vč: levča, levčić, travčica, trgovčić, ovčica.
    • vc:' krvca, ovca, ljubovca, novci, Davidovci.
84. U gdekojim jezicima jasan suglasnik ne može da se održi na kraju reči, nego se pretvara u muklac. U nas se to vidi samo u dve reči: drozak m. drozag strana 49 mozak m. mozag, i to se posvedočava osnovom ostalih padeža i izvedenim osnovama moždani, moždina, droždina. U ostalim našim rečima jasnici dolaze i održavaju se na završetku reči kao i muklaci.

II. Jednačenje nejednakih po govornim oruđima.

85. Kada zubni suglasnici z i s dođu u jeziku pred ma koji nepčani suglasnik osim j — onda se z i s, radi boljeg sklada govornih oruđa, jednače s tim nepčanim suglasnicima, i pretvaraju se u najbliže sebi nepčane suglasnike — z u ž, a s — u š.
Često se ovo događa tek pošto se suglasnici među sobom najpre po zvučnosti izjednače. Na priliku u izčupati najpre se zč po muklome č izjednači u sč, pa se tek onda s pred č pretvara u nepčano š, nakon čega postaje iščupati.

Primeri.

1. Razljutiti — ražljutiti; izljubiti — ižljubiti; gvozđe — gvožđe; grozđe — grožđe; lisće — lišće; maznja — mažnja; prosnja — prošnja; nosnja — nošnja; Bosnjak — Bošnjak.
2. Razčupati — rasčupati — raščupati; razčiniti — rasčiniti — raščiniti; razćeretati — rasćeretati — rašćeretati; razčovek — rasčovek — raščovek; izčačkati — isčačkati — iščačkati; izčašiti — isčašiti — iščašiti; razčenuti — rasčenuti, raščenuti itd.

Napomena. I ovo pravilo ni sam narodni jezik ne tera do kraja. Vukov Rječnik ima, na priliku, sljubiti se, a ima izljutiti se i ižljutiti se, razljutiti se i ražljutiti se. Popuzljiv (od popuz-nu) samo je tako zabeleženo u Rječniku. Tim se pokazuje kolebanje pred lj, kojega, u ostalom, pred č i ć ne vidimo. Književni jezik može se ovim poslužiti u slučajima, gde bi god, terajući po pravilu do kraja, ostala u nazatku jasnost reči.

strana 50

III. Jotovanje.

86. Nepčani suglasnik j ima tu osobinu, da se s njim ostali nenepčani suglasnici na različite načine u jedan glas spajaju. To spajanje najlakše je pregledati po razlici samih suglasnika, koji se jotuju.
    1. Zubni suglasnici d, t, z, s i c, spajaju se s j ovako: dj ═ đ; tj ═ ć; aj ═ ž; sj ═ š; pj ═ č.
       • a. dj ═ đ: građa (grad-ja); vođa (vod-ja); mlađi (mlad-ji); slađi (slad-ji); viđen (vid-jen).
       Tako se po južnom govoru dijalekatski govori: ovđe m. ovdje; đe-vojka m. djevojka; žuđeti m. žudjeti, itd.
       • b. tj ═ ć: sveća (svet-ja); gošća (gost-ja); braća (brat-ja); kićen (kit-jen); ljući (ljut-ji).
       Tako se po južnom govoru dijalekatski govori: ćerati m. tjerati; žućeti m. žutjeti, itd.
       • v. zj ═ ž: griža (griz-ja); muža (muz-ja); brži (brz-ji); mažen (maz-jen).
       • g. sj ═ š: paša (pas-ja); kiša (kis-ja); nošen (nos-jen); prošen (pros-jen); košen (kos-jen).
       • d. pj ═ č: Užičanin (Užic-janin); Kameničanin (Kamenic-janin); Podgoričanin (Podgoric-janin); Studeničanin (Studenic-janin).
    2. Zubno-nosni suglasnik n i jezični l spajaju se sa j ovako: nj ═ nj; lj ═ lj.
    Primeri Tanji (tan-ji); belji (bel-ji); stanje (stan-je); trnje (trn-je); veselje (vesel-je); zelje (zel-je); kolje (kol-je); Sokoljanin (Sokol-janin). Tako je u južnome govoru: ljepota (od ljepota), njega (od njega).
    3. Grleni suglasnici g, k, h, kad iza njih dođe j, pretvaraju se s njim zajedno: g u ž, k u č, a h u š (gj ═ ž; kj ═ č; hj ═ š).
    Primeri Seča (sek-ja); jači (jak-ji); laža (lag-ja); duša (duh-ja); draži (drag-ji); tiši (tih-ji). strana 51
    4. Usneni suglasnici b, p, v, i usneno-nosni m, kad dođe iza njih j, uzimaju između sebe i j jedno l, pa se posle lj pretvara u lj.
    Primeri. Grublji (grub-l-ji); deblji (deb-l-ji); življi (živ-l-ji); skuplji (skup-l-ji); drvlje (drv-l-je); sno-plje (snop-l-je); zdravlje (zdrav-l-je); bezumlje (bezum-l-je) .

IV. Podešavanje suglasnika sa samoglasnicima

Grleni suglasnici i zubno c pred nepčanim samoglasnikom i.

87. Ispred nepčanoga samoglasnika i grleni se suglasnici g, k i h pretvaraju na dva načina.
    1. Stariji način pretvaranja, u obrazovanju osnova, po kom se g pretvara u ž, k i c u č, a h — u š, samo što osnove tecivo (tek-ivo) i pecivo (pek-ivo), po izuzetku, menjaju k u c.
    2. Mlađi način pretvaranja, u obrazovanju oblika, po kom se g pretvara u z, k u c, a h u s.

       Primeri.

       1. Starije pretvaranje. Noga — nožica; devojka — devojčica; jaruga — jaružica; zamka — zamčica; ortak — ortačina; rog — rožina; sanduk — sandučina; momak — momčić: jezik — jezičić; lonac — lončina — lončić; venac — venčić; lisica — lisičina — lisičica; sečiva (sekiva), itd.
       2. Mlađe pretvaranje. Vuk — vuci, junak — junaci, bubreg — bubrezi, vlah — vlasi, siromah — siromasi; lezi (leg-i), vrzi (vrg-i), reci (rek-i), peci (pek-i), seci (sek-i), itd.

Grleni suglasnici i zubno c pred nepčanim samoglasnikom e.

88. Ispred nepčanoga samoglasnika e grleni suglasnici g, k i h i zubni c pretvaraju se: g — u ž, k i c — u č, a h — u š.
strana 52 Primeri. Bog — Bož-e; drug — druž-e; junak — junač-e; Vlah — Vlaš-e; siromah — siromaš-e; čovek — čoveč-e; venac — venč-e; Sremac — Sremč-e; rekoh — reč-e; vrgoh — vrž-e; stigoh — stiž-e; vrhoh — vrš-e, itd.

Samoglasnik o iza nepčanih suglasnika i zubnog c.

89. Ako iza nepčanih suglasnika j, lj, nj, đ, ć, ž, č, š, i iza zubnoga suglasnika c dođe o, ono se u mnogim nastavcima za oblike pretvara u nepčano e.

Primeri.

Zmaj-em, zmaj-evi, kraj-em, kraj-evi, kralj-em, kralj-evi, malj-em, malj-evi, panj-em, panje-vi, konj-em, smuđ-em, vođ-em, broć-em, nož-em, mač-em, orač-em, kopač-em, paloš-em, Miloš-em, oc-em, stric-em, vladaoc-em, itd. (Uporediti sa: brat-om, jelen-om, rat-ovi i drugim takim primerima).

Nekadašnje ѣ i zamena mu je ispred samoglasnika i nepčanih suglasnika j i đ.

90. Starije pretvaranje ѣ u i, kome ima dosta tragova u istočnom govoru (naročito po zapadnim krajevima toga govora), održado se i do sad u južnom govoru pred samoglasnicima i pred gdekojim nepčanim suglasnicima (npr.: pred j i đ), npr.: sijati (sѣjati), bijah (bѣjah), dio (dѣo), sio (sѣo), htio (htѣo), siđeti (sѣdѣti), itd.

V. Samoglasnik l.

91. Jezični suglasnik l, kad se god u srpskom jeziku desi na kraju sloga, pretvara se u o. Pošto u rečima koje oblike menjaju, to l čas dođe na kraj sloga, a čas se po podeli slogova drukčije namesti, to je i o, koje je od takoga l postalo, nepostojano; čao je l, a čas o.

    Primeri. Vȏ (vol), soko (sokol), so (sol), sto (stol), posao (posal), žeteoca (žetel-ca), vladaoca (vladal-ca), strana 53 pisao (pisal), činio (činil), pevao (peval), uzeo (uzel), spavao (spaval), oteo (otel), bȏ (bol), stao (stal), znao (znal), itd.

    Napomena. Ima dosta réčȋ, u kojima se l na kraju sloga ne pretvara u o. Evo samo običnijih: alva, alka, anđelka (anđelak), balčak, bȅl, belca (belac), bivolski, bivolče, bol, bolna, bolta, boltadžija, val, vragolstvo, golcat, dalka (dalak), dulca (dulac), đavolka (đavolak), đavolski, đavolstvo, đavolče, žalca (žalac), žalfija, zagorel, zalca (zalac), zahvalnost, ispolca (ispolac), kaldrma, kalpak, kalfa, kalca (kalac), kozalca (kozalac), mȃl (imanje), malko, malčice, načelnik, pomolca (pomolac), prevalca (prevalac), silni, stalca (stala), tal (deo), telca (telac), tkalca (tkalac), tobolca (tobolac), topal, tulca (tulac), ubilca (ubilac), hvaldžija, celca (celac), celcat, čelca (čelac),

    čelnjak.

L pretvoreno u južnom govoru.

92. Reči u kojima se l na kraju pretvara u o glase u južnom govoru dvostruko, ako je pred tim krajnjim l — ѣ, i to: po starijem obličju, s nepretvorenim l, i po novijem obličju, s pretvorenim l, (tako da pred o od l postalim i ѣ glasi i), pir.: beo — bijel (bѣl), bio; ceo — cijel (cѣ), cio; deo — dijel (dѣl), dio. Zagorijel (zagorѣl) i nema drukčije nego tako.

VI. Starinsko pretvaranje.

a. d i t pred t (tь i ti)

93. Imaju još u našem jeziku dve pojave suglasničkoga pretvaranja, nasleđene u rečima iz starijih vekova jezika, kojima se danas jezik u novijim svojim tvorevinama već ne služi. Prva je od njih razjednačivanje suglasničkih parova dt i tt, kad bi se isti u obrazovanju osnova ili oblika sastali. Ako se, na strana 54 ime, desi da u postajanju osnova ili oblika osnovino d ili t dođe pred nastavkovo t, onda se d i t ne izjednačuju, nego se upravo razjednačuju s onim nastavnikovim t, pretvarajući se u s (srodno po govornim oruđima).
Primeri. Slast (slad-t, uporedi slad-ak); vlast (vlad-t, uporedi vlada-ti); zapovest (zapoved-t); ispovest (ispoved-t); presti (pred-ti); sesti (sed-ti); plesti (plet-ti); mesti (met-ti), itd.

b. žž, žđ = žd; šć, šč = št.

94. Tako su se žž ili žđ, šć ili šč, gde bi se u postajanju oblika ili putem glasovnog izjednačivanja sastali, razjedničavali u žd i št. Da je ovo pretvaranje starije u jeziku, najbolje se vidi po tome što se ni ono mahom ne vrši u novijim tvorevinama jezika.
Primeri. Moždina namesto možžina iz mozg-ina; droždina namesto drožžina iz drozg-ina; Goražde namesto Goražđe iz Gorazd-je; gmeždenik namesto gmeždenik (gnječen grah) iz gmežditi, gmežđen; krštavati namesto kršćavati iz krstjavati; oprošten namesto oprošćen iz oprostjen; koštan namesto koščan iz kosčan; ljuštiti namesto ljuščiti i ljusčiti, itd. Dodatak. Isto je razjednačivanje u obratnom pravcu iz ćnj u tnj, gde se prvi nepčanik menja, u rečima: kutnji m. kućnji; dobrosretnjik m. dobrosrećnjik; notnji m. noćnji; votnjak m. voćnjak; pomotnjik m. pomoćnjik, itd.

v. gt, kt, ht pretvaraju se u ć.

95. U pomenutim starijim vekovima jezika nisu mogli podneti ni parovi gt, kt i ht, ako bi se pri dodavanju nastavaka tako glasovi sastali, nego su ih onda pretvarali u jt, koje je preko tj postajalo ć.
strana 55 Primeri. Iz toga vremena su nam ostale do sad nekolike reči, u kojima je i danas pretvaranje po tome pravilu npr.: moć (mog-t), pomoći (pomog-ti), moći (mog-ti), reći (rek-ti), teći (tek-ti), vréći (vreh-ti), seći (sek-ti), itd.

VII. Premeštanje.

96. Koji put se događa, da se suglasnici i mestima promene, tako da prvi dođe mesto drugoga, a drugi mesto prvoga. Primeri su ponajviše iz oblasnih govora i ne pripadaju opšte-narodnom književnom jeziku.

Primeri.

• Na-iti — najti — natji (naći);
• nai-dem — najdem — nadjem (nađem);
• poiti — pojti — potji (poći);
• prokaj — pokraj;
• plandovatn — pla-dnovati;
• cavtiti — cvatiti;
• izveštati — izvetšati (kao što je u ovetšati od vȅt vetъhъ star).
• vode — ovde;
• node — onde;
• tko — kto;
• sav, sva — vas, vsa;
• caklo — tsaklo — staklo;
• kocka — kotska — kostka;
• Cana — Tsana — Stana;
• Coja — Tsoja — Stoja;
• Garvan — Gavran;
• Garvilo — Gavrilo.

VIII. Izbacivanje pojedinih suglasnika.

a. Od dva jednaka ili izjednačena po zvučnosti jedan se izbacuje.

97. U obrazovanju složenih osnova često dođu jedan do drugoga po dva suglasnika ili sa svim jednaka, strana 56 ili nejednaka samo po zvučnosti (čl. 82), čega radi se izgovorom brzo izjednačuju. Kad se, bilo jednim, bilo drugim načinom, tako sastanu dva jednaka suglasnika, onda se od dva jednaka ili izjednačena jedan izbacuje.
Primeri Održati (od-držati), podanik (pod-danik), odeliti (od-deliti), odići (od-dići), odati (od-dati), otkati (od-tkati), raširiti (raz-širiti), išibati (iz-šibati), isisati (iz-sisati), rasipati (raz-sipati), rasuditi (raz-suditi), rasad (raz-sad), rasan (raz-san), iseći (iz-seći), devedeset (devet-deset), itd. Napomena. U poređenim pridevima: najjači, najjasniji, najjunačniji, itd., u književnom se jeziku po ovome pravilu ne postupa, a pošto su ti primeri ređi, i sam izgovor se donekle povodi za običajem i potrebom jasnosti, težeći da donekle dȃ osetiti obadva j.
98. Po tome pravilu se i d i t izbacuju kada dođu pred c, u kom je ts; pred č, u kom je tš, i pred dž, u kom je dž.
Primeri. Oca, oce, oci (otca, otce, otci); sveca (svetca), sveče (svetče), oče (otče), pȁče (patče); sadžija (satdžija), simidžija, (simitdžija), kaca (kadca od kada), oboci (obodci), ocepiti (odcepiti), očenuti (odčenuti), prošca proštca (od proštac), itd. Ni ovo pravilo nije ni u samom govornom narodnom jeziku provedeno do kraja, nego se izbacivanje obustavlja gde bi se god njime smisao potamnjivao. Tako u Vukovom Rječniku čitamo primere: odšaliti, odšalica, odšetati, odšiti. Prema tome može se ovo izbacivanje obustaviti gde su god reči ili nove, ili ređe, ili ih treba razlikovati od kakve reči sličnoga izgovora. Tako se može pisati: početci, začetci (jer ima i začedci), predci, sudci, rasudci, podčiniti (jer ima i počiniti s različitim značenjem), nadčovečni, itd.
99. Slično gore pomenutom pravilu postupljeno je i sa č kad dođe pred t. Čt, napisano s rastavljenim strana 57 č, daje tšt, a iz takvog trojstva prvo t se izbacuje. Po tome se govori što m. č-to, (č-ega, č-emu, itd.), štiti m; čtiti (uporedi sa čatiti i čitati), pošten m. počten, junačtvo m. junaštvo, momaštvo m. momačtvo, itd.
Napomena. Po tome se pravilu često postupa sa č pred c, u kom je ts, te i pred c od č ostaje samo š. Tim putem su postale glasovne promene srdašce m. srdačce, sunašce m. sunačce, lišce m. ličce. Ali pošto reči, u kojima bi čc dolazilo nisu česte, to u ostalima preteže želja da se, radi jasnosti, ne zatamnjavaju sastavni delovi reči, te se par čc ostavlja bez promene. To vidimo u primerima: rečca, vučca (od vučac), lučca (od lučac), u kojima i sam izgovor vodi brigu o jasnosti. Ovde se može spomenuti i nojca, vojka (spram noćca, voćka) gde i pravopis i izgovor najradije ostaju ne ulazeći u svekolike glasovne promena.

b. Od dva jednaka ili izjednačena po govornim oruđima jedan se izbacuje.

100. U sastavljanju složenih osnova često biva da jedan do drugoga dođu dva suglasnika, jednaka ili izjednačena po govornim oruđima. U takom slučaju, gde se ne bi umetnuo samoglasnik a, jedan se od tih suglasnika izbacuje. Tako biva sa suglasnicima bv, od kojih v ispada a b ostaje.
Primeri. Obala (ob-vala), obaliti (ob-valiti), oblak (ob-vlak), obariti (ob-variti), obeseliti (ob-veseliti), obesiti (ob-vesiti), obiknuti se (ob-viknuti se), obisnuti (ob-visnuti), običaj (ob-vičaj), obući (ob-vući), obladati (ob-vladati), itd.
101. Isti je uzrok, te se j vrlo često iza nepčanih suglasnika izbacuje. Tako imamo pomoću, čađu, krmelju, mesto pomoćju, čađju, krmeljju (što se vidi strana 58 po rečima istoga oblika: stvarju, rečju, u kom se poslednjem primeru još i nepčanik pred ju održao). Tako je postalo učen, plašen, češem iz učjen, plašjen, češjem. U zetsko-crnogorskom govoru još se češće izbacuje j iza nepčanih suglasnika, jer se tamo govori i oruže; bȍžȋ, bȍžȃ, bȍžȇ; naruče, itd. mesto oružje, božji, naručje, itd.

v. Izbacivanje radi nesklada govornih oruđa.

102. Što se iz zd, st ili št suglasnici d ili t izbacuju pred b, k, l, lj, m, n, nj, poglaviti je uzrok u neskladu govornih oruđa, u mučnijem prelazu s jednoga na drugi, i u težnji jezika za što tečnijim izgovaranjem. Posle izbačenoga d i t, nastaje podešavanje ili jednačenje onih suglasnika koji se tim putem jedan kraj drugog nađu.
Primeri. Gozba (gost-ba), čazba (čast-ba), masna (mast-na), bolesnik (bolest-nik), izrasla (izrast-la), bolešljiv (bolest-ljiv), trska (trst-ka), naprska (naprst-ka), kršnjak (krst-njak), košljiv (kost-ljiv), godišnji (godišt-nji), pozorišni (pozorišt-ni), tišma (tišt-ma), itd.
103. Isti je uzrok, te se i j često posle r izbacuje, pošto se r izgovara prednjim zubima iznutra i prednjim krajem jezika, a j se izgovara sredinom nepca i sredinom jezika, pa je nezgodno od prvog izgovornog mesta k drugom vraćati se.
Primeri. Šȉrȋ (mesto širji prema mlađi, belji, koje je postalo iz mladji, belji), derem, žderem, umirem, zadirem, ponirem, itd., mesto derjem, žderjem, umirjem, ponirjem (što se opet potvrđuje sličnim oblicima glođem od glodjem, zaklinjem od zaklinjem), itd. U južnom govoru gde je j mnogo češće, po tome se govori vremena m. vrjemena; bremena m. brjemena; grešan strana 59 m. grješan; bregovi m. brjegovi; mreža m. mrježa, itd. gde r ima pred sobom još i jedan suglasnik. Ipak ostaje rječit, rječnik, rječica, itd. zato što je pred j samo r išto je to pretvaranje ѣ u je mlađega porekla.

IX. Umetanje samoglasnika a među suglasnike.

104. Često biva da se izbegava vršenje napred navedenih pravila, i to se čini iz težnje prema javnosti i iz volje da se razgovetno vide sastavni delovi reči. U takvim prilikama umeće se samoglasnik a među one suglasnike, koje bi inače trebalo jednačiti i izbacivati. Samoglasnik a vrši, u ostalom, tu službu u srpskom jeziku i inače, gde se god hoće izgovor da olakša.
     1. Primeri za jednake ili parne suglasnike. Raz-a-suti, od-a-dreti, od-a-dniti, ob-a-peti, od-a-tle (mesto od-tle, koje vidimo iz do-tle), raz-a-znati, bez-a-zlen, iz-a-zvati nad-a-te, pod-a-te, uz-a-te, niz-a-te. U poslednjim primerima to je pravilo primenjeno na pojave s kraja jedne i s početka druge reči, poglavito zato što te reči čine jednu akcenatnu reč, a često se govore.
     2. Primeri za prosto rastavljanje, ili da bi se izbegla jednačenja i izbacivanja. Uz-a-me, nad-a-nj, pod-a-nj, kroz-a-nj, od-a-brati, uz-a-vreti, od-a-gnati, iz-a-gnati, iz-a-brati, raz-a-brati, pod-a-viti, iz-a-dreti, iz-a-prati, od-a-preti, od-a-peti, ob-a-mreti, nad-a-se, od-a-svud, pod-a-se, od-a-slati, od-a-šiljati, pod-a-suti, od-a-suti, ob-a-sipati, ob-a-viti, ob-a-vestiti.

1. Uporedi vod-a: vod-ica
2. Uporedi Prot-ić od prot-a
3. Izgovaraju se upravo zadnjim nepcem i zadnjim krajem jezika.
4. Izgovaraju se upravo prednjim krajem jezika i prednjim zubima iznutra.
5. Vukov Rječnik ima reči vȍćkȃnje, vȍćkati (za kvočku s pilićima) i vȍćkoša (ovca koja vodi druge ovce), gde se đ u ć po pravilu menja.