Sreća i ljudi/8

OSMA POJAVA

OSMA POJAVA

ZORKA i EVICA

ZORKA (brzo): Dobro jutro, slatka! (ljube se). A gde si pošla?
EVICA: Pravo k tebi. (Uzme je za ruku). Prvo kaži velika dragička.
ZORKA: Najveća.
EVICA: A znaš li ti s kime imaš sreću da govoriš?
ZORKA: Sa gospođicom Evicom, koja voli poručika Milisava, i koji nju voli, i koji će dvoje biti najlepši par ljudi na svetu. Eto!
EVICA: To ćemo tek da vidimo.
ZORKA: E, da! A molim, gospođice, kuda ćete tako visoko?
EVICA: Vrlo visoko. Samo jedna reč: sto hiljada dinara!
ZORKA: Šta?!
EVICA: Sto hiljada dinara, još, ako hoćete, u zlatu.
ZORKA: Ama šta je s tim?
EVICA: Eto to: naša malenkost raspolaže sa sto hiljada dinara.
ZORKA: Ha-ha-ha! A naša sa dve stotine, ako vam nije mnogo.
EVICA: Naša se malenkost ne šali.
ZORKA (zagleda je pažljivo): Već ne razumem.
EVICA: Glavni zgoditak je bio tako dobar, te je došao da nas. (Pokazuje prstom na sebe).
ZORKA: Istina?
EVICA: Kao da je danas petak!
ZORKA (ozbiljno): Onda čestitam!
EVICA: Hvala!... No, sad ću pitati gospodina Milisava da li će i odsad zaboraviti ovaj sokak, kao pre.
ZORKA: Valjda ga nećeš odbiti?
EVICA: Hm! (Sumnjivo vrti glavom).
ZORKA: On je tako učtiv... tako dobar, a sem toga baš je prema tebi i prilika.
EVICA: Prilično je gord.
ZORKA: Što se mene tiče, ja to i volim. Onaj mi je čovek pravi čovek, koji ne skida šešir do zemlje, koji ne brblja sve one reči što ih mi za onaj trenutak slušamo rado, a posle nas skupo staju, koji sve što imaju dadu na cipele i odelo, a iznutra su prazni, koji, na primer, ne mole Boga da koja gospođica padne na ledu, kako bi joj se učinili kavaljeri, nego je iskren i prijatan, i kad se traži pravi prijatelj, uvek se u njemu nalazi. Istina da je to prijateljstvo skriveno i često surovo, ali oni ne žale ni desnu, ni levu ruku. A ako hoćeš pravo, takav je tvoj Milisav.
EVICA (blaže): Samo mu ne treba pokazati ni s naše strane suviše veliku pažnju.
ZORKA: Sasvim. Ravno ravnim.
EVICA: Videćemo već.
ZORKA: I sad sigurno neće biti ovde (pokazuje Evičino srce) više mesta za njenu sirotu Zorku?
EVICA (grli je): Šta ti govoriš! Sad te još više volim.
ZORKA: Što se gospodina Ace tiče, on će sigurno odsad nositi druge naočare.
EVICA: Ti ga bar znaš! Dok mu proigraju te lutke, eto njega kao što je i pre bio. Ne ljuti se!
ZORKA: I nemam na to prava.
EVICA (veselo): Zamisli, nas dve zajedno u jednim karucama, u jednoj loži, u jednim sankama, zajedno na Kale-Megdanu, a kavaljeri na sve strane.
ZORKA: Znam, sestro, ali tek ja nisam dobila sto hiljada dinara.
EVICA: Svejedno, ja sam, a zar mi ti nećeš biti rod?
ZORKA: E, ko to zna?!
EVICA (veselo): Znam ja, znaš ti, zna on, zna ceo svet.
ZORKA: Sad je sve drukče.
EVICA: Nikako! Naprotiv, sad je još bolje, još sigurnije.
(Roksin glas iza kulisa: „Evice, hodi časom, Evice!“)
EVICA (odziva se): Odmah, majka! (Zorci). Pričekaj me, dok umesim: rezance. Raduj se malo saka našoj sreći. (Ode levo).

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.