Sreća i ljudi/7
| ◄ ŠESTA POJAVA | SEDMA POJAVA | OSMA POJAVA ► |
SEDMA POJAVA
EVICA
EVICA: Ha-ha-ha! Pravo kaže majka. I ja sam kao da sanjam. (Maše rukom). Samo, san nije. Eto, vidim prozor, vidim vrata, vidim orman, i znam da smo dobili sto hiljada dinara. Čisto mi izgleda kao da je sve ovo učinio neki čaroban prsten. (Hoda). Šta je da je — lepo je! Istina da je i gospodin Milisav lep, ali ćemo se odsad drukče gledati. (Zajedljivo). «O, moj gospodin-oficiru, zar ste zaboravili već gde je naša kuća?!» Oh, što ću mu prkositi! Ama čim samo mogu! Na primer: ja se vozam u karucama, a on jaše pored mojih kola, ja ga (koketno) i ne pogledam... Da vidim onda kako će vam sinuti oko, lepi moj oficiru! (Pođe vratima).
|