Sreća i ljudi/5
| ◄ ČETVRTA POJAVA | PETA POJAVA | ŠESTA POJAVA ► |
PETA POJAVA
ROKSA, ACA i EVICA
ACA (hoda naglo preko sobe i mimikama pokazuje nestrpljenje): Ne znam, prosto, šta ću pre.
EVICA: I ja.
ROKSA: Ja već zaboravila i za ručak.
ACA: Kakav ručak! Mi danas... (trgne se), to jest, pogodićemo odmah i kuvara i kuvaricu.
EVICA: Oh, zbilja (uzima ogrtač), idem ja do Zorke. Kako sam se zaboravila! (Pođe).
ACA: A?! Gospođica Zorka. No, sad ćemo malo i mi obrnuti list. Jedva čekam da se vidimo. (Predstavlja je). «Pa vi, gospodine Aco, čujem, dobili ste sto hiljada!» (Gordo). Tako nam se čini! «Onda čestitam!»... Tek, istina, to je malenkost, ali tek: opet: hvala!
EVICA: Ti to nećeš činiti!
ACA: E?!
ROKSA: Nemoj, sine moj! Ja je već toliko volim, kao da je moje rođeno dete.
EVICA: I ona je tako dobra!
ACA: Hm! Videćemo... Ali sad, gde ću, Bože ? Najbolje je kod koga u goste... No, sad će biti dosta prijatelja. (Uzima šešir i štap). Do viđenja, moji milionari! (Klanja se). Do viđenja!
EVICA: Ha-ha-ha! ’ajde, ’ajde, možeš i to da naslutiš!
ROKSA: Samo se što pre vrati.
ACA (Izlazi): Ti znaš gospodski red.
|