Sreća i ljudi/13
| ◄ DVANAESTA POJAVA | TRINAESTA POJAVA | ČETRNAESTA POJAVA ► |
TRINAESTA POJAVA
GAZDA-MARKO (ulazi plašljivo i zagleda oko sebe): Da li će koga biti u ovoj kući ? (Sam sebe grdi). A kažem ti ja, nije mu vreme sad ići, a ti ’oćeš... Eto ti sad! (Zagleda po sobi). Ih, al’ se okućio moj Maksa! (Čudi se). Gle ovo sad? (Pokazuje na orman). Ko mu zna za šta je sve ono onde! A takva su ti gospodska posla... trista činija za jednu oku vode, pa opet svi žedni... Što je bio jednom neki pop-Pavle, pa otišao vladici, a vladika njemu pruži, kaže, nešto kao ogledalce lije, sapun li je, i veli: «Ded’ puši, popo!» A pop Pavle mrdnu i ovako i onako, ne može se, vidi, s gvožđa pušiti. Šta će, veli, kukavac s onim, na tek reče vladici: «A gde se, veli, sveti oče, ovo pali?» A vladika se, kaže, nasmeja, pa zaseče noktom u jednu rezotinu, te prepolovi tu muku, a unutra duvan kao smilje. Posle priča pop-Pavle: od sramote jedva nađoh kvaku na vratima... (Zagleda dalje). Ne bih ti se ni ja u ovome umeo naći, kao muva u paučine. (Ugleda vergle). A kakve li su mu ono nogare i ono... sanduk li je?... šta li je? Gle, pa kao čekrk!... Boga mi će ovo biti nešto za konce, samo gde su mu cevke ?(Uzme za držalju od vergle). Na koju li mu se stranu okreće? Da li na levu, ili na desnu? (Okrene. Vergle zasvira, a on se uplašeno trgne). Eto ti sad?... Ama, brate, samo pipnuh, samo tek ovako...
|