Sonet - XVII
| Sonet - XVII Pisac: Milutin Bojić |
Ne beži, noći, otpočela setom
I tankom mrežom jednolikog tkiva,
Jer kô u bezdan, u te se uliva
Dah strepnja, što će uzdahe da broje.
Za svakom zimom i za svakim letom.
Stani sad dok se mladi san uživa,
Neoskrvljena sreća dok se sniva,
Sad kad smo sami ja i nebo tvoje.
Stani, da ti se ispovedim, stani,
Ali ti ideš nemo svojim tokom
Sledeći jednom promislu dubokom.
Ti ne razumeš reč ni pogled sani.
Čedna i hladna reč Večitog pratiš:
Ni s kim da kličeš i ni s kim da patiš.
|