Сонет - XVII

Милутин Бојић

Сонет - XVII Писац: Милутин Бојић

Сонет - XVII

Не бежи, ноћи, отпочела сетом

И танком мрежом једноликог ткива,

Јер кô у бездан, у те се улива

Дах стрепња, што ће уздахе да броје.

За сваком зимом и за сваким летом.

Стани сад док се млади сан ужива,

Неоскрвљена срећа док се снива,

Сад кад смо сами ја и небо твоје.

Стани, да ти се исповедим, стани,

Али ти идеш немо својим током

Следећи једном промислу дубоком.

Ти не разумеш реч ни поглед сани.

Чедна и хладна реч Вечитог пратиш:

Ни с ким да кличеш и ни с ким да патиш.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.