Snovi i java

Snovi i java  (1896)  Pisac: Radoje Domanović

— Na što je sve to ?... Čemu služimo mi ljudi, ta gorda stvorenja, što uobražavamo da je ova lepota zemljina naša. „Razdelili smo je i obeležili međama i napravili smo... ah, bože!."
Mladi sanjalo i nehotice prekide misli i pogleda u plavo zvezdano nebo. Čudna ga osećanja poduzeše....
— Bezkonačnost! — izgovori poluglasno ne skidajući očiju sa zvezda.
Zvezde trepere menjajući jačinu svoga sjaja i kao da nepomično stoje na svojim mestima. Repatice prelete s časa na čas preko neba, a mesec pun i svetao bludi kroz nemu bezkonačnost.
Putovi, veličina... prostor... cilj!... Jest, kažu, da se negde u toj užasnoj bezkonačnosti sprema nova vaseljena — mislio je dalje. — Neka ledena jeza kao da mu pritište dušu. — Da, ova će sigurno ostariti !.. Koliko tu vremena?.. Tu zastade i mahnu ljutito rukom.
Vetrić tiho šuškara lišćem, i njemu se to učini nekako tužno i tajanstveno, kao razgovor zemlje s večnošću.
— Večnost... večnost... večnost! ponavljaše u sebi sa željom, da te reči uporedi sa čovekom.
— Životinje nisu tako smešne kao ljudi, jer one ne kroje tako besmislene i lude planove kao mi... Uh, kad se samo pomisli na sve mnogobrojne sitnice, koje ljudi smatraju za velika i krupna pitanja...
Vaseljena, vaseljena umire, i na njeno će mesto doći druga!.. Bezkonačnost, večnost svega i ništavilo svačeg, na po se... Ljudi... ha, ha, ha!.. Bar da hoćemo da gledamo na sebe kako treba!.. Život čovečiji?.. Čisto mi zgnječiše mozak misli na bezbroj primera sitnog i žalosnog tavorenja zemaljskog... Ha, ha ha... Kupio Simin momak gazdarici papuče, pa joj velike!... Događaj!! O tome se govorilo i u kućama svijuh suseda. Majstor nije hteo da vrati! Još strašnije: vika, psovka; otpustili slugu; Simina žena nije mogla da večera, i to joj je škodilo. Momak je bio ljut; žudio je možda za osvetom, i ko zna, šta se još u njegovoj duši zbivalo?
— Strašno!.. izgovori na posletku glasno i gnevno, a za tim prevuče rukom preko čela, pa se i nehotice poče sećati svoga života od mladosti do toga dana. Čisto se strese, kad htede da zaviri u budućnost....
— Živote, živote!.. Dosadno je i... ta... ne znam, ne umem da mislim.... Ništavilo!... I ove zvezde što ih gledam, ti užasni svetovi, stvorile su sliku u mojim očima preko neizmerne daljine... Moje oči, ove sitnice... Ko zna?... Teško mi je... Moje će oči postati blato, koje ne oseća, a koliko će drugih očiju kroz duge vekove posmatrati ove iste zvezde i to sa ove iste lopte zemljine. Zemlja!.. Kakva sudbpna nju čeka?!. . Pa gde će da se denu te oči i sva maglovita i čudna osećanja što duše poduzimlju?... Bilo i.... i... i...
Neko nepojmljivo i nerazgovetno osećanje poče mu osvajati dušu, i u času kao da se napregoše sve sile njegovog uma da stvore o svemu tome jasan pojam i odgonenu celu tu zagonetku.
Klonuše sile, a mesto svega uvide samo nemoć svoju i obuze ga gnev i ljutina, pa čisto zažele, da skrši sve što postoji!..
— Nek ide sve bestraga!.. — izgovori glasno i uđe u kuću.
Nije hteo ulaziti u sobu i sede kraj banka na kome gori vatra, a pored nje stoji u loncima i šerpenjama gotova večera. Na duvaru su povešane kuhinjske stvari i svetlost ih od vatre osvetljava.
— Kupili ljudi stvari, dali za njih pare: cenjkali se, i sad ih čuvaju, vode račune da se ne upropaste. Spremaju večeru, ručak, jedu, da jelom održavaju život!...
Zanet takvim mislima pogleda u vatru što tiho puckara. Prženo meso cvrči u jednoj šerpi. Kad beše ušao u kuću, zaboravio je zatvoriti vrata, te domaći pas uđe unutra; čuči pored njega i gledaše mu pravo u oči. On se malo pomače, a pas ustade, pa stade mahati repom. Sad se mladi sanjalo seti jednog mesta iz Turgenjeva, pa ustanu u tužnim mislima ne nalazeći nikakve razlike između svoga života i njegova psa!
U tim mislima nije ni primetio, da ga je pseto ostavilo i prišlo šerpi s mesom.
Lupa zaklopca, što ga pseto beše odgurnulo njuškom, trže ga iz misli, koje se na to presekoše. Skoči sa stolice, lupnu nogom, viknu na psa, i udari ga nogom kad ovaj prođe mimo njega.
U malo ne ispogani meso! — promrmlja u sebi istog trenutka, kad pas kriknu od bola, i izjuri žalosno na polje.

Izvor

1896. Zora, list za zabavu, pouku i književnost. Godina prva. str. 282-284.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Radoje Domanović, umro 1908, pre 116 godina.