Снови и јава

Снови и јава  (1896)  Писац: Радоје Домановић

— На што је све то ?... Чему служимо ми људи, та горда створења, што уображавамо да је ова лепота земљина наша. „Разделили смо је и обележили међама и направили смо... ах, боже!."
Млади сањало и нехотице прекиде мисли и погледа у плаво звездано небо. Чудна га осећања подузеше....
— Безконачност! — изговори полугласно не скидајући очију са звезда.
Звезде трепере мењајући јачину свога сјаја и као да непомично стоје на својим местима. Репатице прелете с часа на час преко неба, а месец пун и светао блуди кроз нему безконачност.
Путови, величина... простор... циљ!... Јест, кажу, да се негде у тој ужасној безконачности спрема нова васељена — мислио је даље. — Нека ледена језа као да му притиште душу. — Да, ова ће сигурно остарити !.. Колико ту времена?.. Ту застаде и махну љутито руком.
Ветрић тихо шушкара лишћем, и њему се то учини некако тужно и тајанствено, као разговор земље с вечношћу.
— Вечност... вечност... вечност! понављаше у себи са жељом, да те речи упореди са човеком.
— Животиње нису тако смешне као људи, јер оне не кроје тако бесмислене и луде планове као ми... Ух, кад се само помисли на све многобројне ситнице, које људи сматрају за велика и крупна питања...
Васељена, васељена умире, и на њено ће место доћи друга!.. Безконачност, вечност свега и ништавило свачег, на по се... Људи... ха, ха, ха!.. Бар да хоћемо да гледамо на себе како треба!.. Живот човечији?.. Чисто ми згњечише мозак мисли на безброј примера ситног и жалосног таворења земаљског... Ха, ха ха... Купио Симин момак газдарици папуче, па јој велике!... Догађај!! О томе се говорило и у кућама свијух суседа. Мајстор није хтео да врати! Још страшније: вика, псовка; отпустили слугу; Симина жена није могла да вечера, и то јој је шкодило. Момак је био љут; жудио је можда за осветом, и ко зна, шта се још у његовој души збивало?
— Страшно!.. изговори на послетку гласно и гневно, а за тим превуче руком преко чела, па се и нехотице поче сећати свога живота од младости до тога дана. Чисто се стресе, кад хтеде да завири у будућност....
— Животе, животе!.. Досадно је и... та... не знам, не умем да мислим.... Ништавило!... И ове звезде што их гледам, ти ужасни светови, створиле су слику у мојим очима преко неизмерне даљине... Моје очи, ове ситнице... Ко зна?... Тешко ми је... Моје ће очи постати блато, које не осећа, а колико ће других очију кроз дуге векове посматрати ове исте звезде и то са ове исте лопте земљине. Земља!.. Каква судбпна њу чека?!. . Па где ће да се дену те очи и сва магловита и чудна осећања што душе подузимљу?... Било и.... и... и...
Неко непојмљиво и неразговетно осећање поче му освајати душу, и у часу као да се напрегоше све силе његовог ума да створе о свему томе јасан појам и одгонену целу ту загонетку.
Клонуше силе, а место свега увиде само немоћ своју и обузе га гнев и љутина, па чисто зажеле, да скрши све што постоји!..
— Нек иде све бестрага!.. — изговори гласно и уђе у кућу.
Није хтео улазити у собу и седе крај банка на коме гори ватра, а поред ње стоји у лонцима и шерпењама готова вечера. На дувару су повешане кухињске ствари и светлост их од ватре осветљава.
— Купили људи ствари, дали за њих паре: цењкали се, и сад их чувају, воде рачуне да се не упропасте. Спремају вечеру, ручак, једу, да јелом одржавају живот!...
Занет таквим мислима погледа у ватру што тихо пуцкара. Пржено месо цврчи у једној шерпи. Кад беше ушао у кућу, заборавио је затворити врата, те домаћи пас уђе унутра; чучи поред њега и гледаше му право у очи. Он се мало помаче, а пас устаде, па стаде махати репом. Сад се млади сањало сети једног места из Тургењева, па устану у тужним мислима не налазећи никакве разлике између свога живота и његова пса!
У тим мислима није ни приметио, да га је псето оставило и пришло шерпи с месом.
Лупа заклопца, што га псето беше одгурнуло њушком, трже га из мисли, које се на то пресекоше. Скочи са столице, лупну ногом, викну на пса, и удари га ногом кад овај прође мимо њега.
У мало не испогани месо! — промрмља у себи истог тренутка, кад пас крикну од бола, и изјури жалосно на поље.

Извор

1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 282-284.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Радоје Домановић, умро 1908, пре 116 година.