Smrt svetog Simeona

U 11. dan toga meseca videh ga kako se sprema za odlazak i rekoh mu: „O blaženi gospodine Simeone! Evo već se sprema blagi tvoj polazak u pokoj tvoj. Već sam slušao da si blagoslovio naslednike svoje, no i sad svoj poslednji blagoslov daj im“. A on podigav ruke, poče sa suzama govoriti: „Trojice Sveta, Bože naš, slavim te, i blagosiljam te, i molim te, i zamišljam te, jer treći blagoslov dajem naslednicima svojim. Gospode svedržitelju, Bože otaca naših, Avramov, Isakov, Jakovljev i semena pravednoga. Sačuvaj ih i ukrepi u državi bivšeg vladanja moga. I pomoć presvete Bogorodice i moja, ako i grešna, molitva da je sa njima od sada i do veka. A pređašnju zapoved dajem im: imajte ljubavi među sobom! Koji od njih istupi iz onoga što sam im ja ozakonio, gnev božji neka proždre i njega i seme njegovo!“ A ja sam na sve to rekao: Amin!

Kad je došao dvanaesti dan toga meseca, reče: „Čedo moje, prinesi mi Presvetu Bogorodicu. Jer takav zavet imam, da pred njom ispustim duh svoj.“ I kad zapovest bi izvršena, i kad bi veče, reče: „Čedo moje, učini ljubav, položi na mene rasu koja je za pogreb moj i opremi me savršeno obredom svetim kako ću i u grob leći. I prostri rogozinu na zemlju, i položi me na nju. I položi kamen pod glavu moju da tu ležim, dok me ne poseti Gospod da me uzme odavde!“ A ja, sve ispuniv, učinih što mi je zapovedio. I svi mi gledasmo i plakasmo gorko, gledajući na ovom blaženom starcu takva neizrečna božja blagovoljenja. Jer kao što je i ovde prosio u Boga, i dao mu je u državi njegovoj, tako ni od ovoga časa ne htede se lišiti ni jedne tvari duhovne, no mu Bog sve ispuni. Jer, u istinu, braćo moja ljubljena i oci, čudo beše gledati: koga se bojahu i treptahu na sve strane, on se mogaše videti kao jedan od tuđinaca, ubog, rasom obavit kako leži na zemlji, na rogozini, i kamen mu pod glavom, svima se klanja, i umiljava, i prosi od svih oproštaja i blagoslov.

I kad bi noć, pošto se svi oprostiše i blagosloviše c njim, otidoše u ćelije da vrše službe i da malo počinu. A ja i jednoga jereja ostavih sa sobom, i probavismo kod njega svu tu noć. Kad bi ponoć, utiša se blaženi starac i više mi ne progovori. Kad bi vreme jutrenja i kad započe pojanje crkveno, odjednom se osvetli lice blaženome starcu, i podigav oči nebu reče: Hvalite Boga u svetinjama njegovim, hvalite ga i utvrđivanju sila njegovih.“ A ja mu rekoh: „Oče, koga vide, kad tako govoriš?“ A on, pogledav na me, reče mi: „Hvalite ga i po silama njegovim, hvalite ga i po premnogomu vladanju njegovu.“ I to rekav, odmah prebožanstveni duh svoj ispusti i usnu u Gospodu. A ja, pav na lice njegovo, plakah gorko za dug čas i ustav, blagodarih Bogu, što sam video takvu smrt ovoga prepodobnoga muža.