Смрт светог Симеона

У 11. дан тога месеца видех га како се спрема за одлазак и рекох му: „О блажени господине Симеоне! Ево већ се спрема благи твој полазак у покој твој. Већ сам слушао да си благословио наследнике своје, но и сад свој последњи благослов дај им“. A он подигав руке, поче са сузама говорити: „Тројице Света, Боже наш, славим те, и благосиљам те, и молим те, и замишљам те, јер трећи благослов дајем наследницима својим. Господе сведржитељу, Боже отаца наших, Аврамов, Исаков, Јаковљев и семена праведнога. Сачувај их и укрепи у држави бившег владања мога. И помоћ пресвете Богородице и моја, ако и грешна, молитва да је са њима од сада и до века. A пређашњу заповед дајем им: имајте љубави међу собом! Који од њих иступи из онога што сам им ја озаконио, гнев божји нека прождре и њега и семе његово!“ A ja сам на све то рекао: Амин!

Кад је дошао дванаести дан тога месеца, рече: „Чедо моје, принеси ми Пресвету Богородицу. Јер такав завет имам, да пред њом испустим дух свој.“ И кад заповест би извршена, и кад би вече, рече: „Чедо моје, учини љубав, положи на мене расу која је за погреб мој и опреми ме савршено обредом светим како ћу и у гроб лећи. И простри рогозину на земљу, и положи ме на њу. И положи камен под главу моју да ту лежим, док ме не посети Господ да ме узме одавде!“ A ja, све испунив, учиних што ми је заповедио. И сви ми гледасмо и плакасмо горко, гледајући на овом блаженом старцу таква неизречна божја благовољења. Јер као што је и овде просио у Бога, и дао му је у држави његовој, тако ни од овога часа не хтеде се лишити ни једне твари духовне, но му Бог све испуни. Јер, у истину, браћо моја љубљена и оци, чудо беше гледати: кога се бојаху и трептаху на све стране, он се могаше видети као један од туђинаца, убог, расом обавит како лежи на земљи, на рогозини, и камен му под главом, свима се клања, и умиљава, и проси од свих опроштаја и благослов.

И кад би ноћ, пошто се сви опростише и благословише c њим, отидоше у ћелије да врше службе и да мало почину. A ja и једнога јереја оставих са собом, и пробависмо код њега сву ту ноћ. Кад би поноћ, утиша се блажени старац и више ми не проговори. Кад би време јутрења и кад започе појање црквено, одједном се осветли лице блаженоме старцу, и подигав очи небу рече: Хвалите Бога у светињама његовим, хвалите га и утврђивању сила његових.“ A ja му рекох: „Оче, кога виде, кад тако говориш?“ A он, погледав на ме, рече ми: „Хвалите га и по силама његовим, хвалите га и по премногому владању његову.“ И то рекав, одмах пребожанствени дух свој испусти и усну у Господу. A ja, пав на лице његово, плаках горко за дуг час и устав, благодарих Богу, што сам видео такву смрт овога преподобнога мужа.