Smrt kralja Simeuna

Smrt kralja Simeuna

Od zapada ogrijalo sunce;
To ne bješe ogrijalo sunce,
No pošao kralju Simeune
Da on ide Slavnoj Svetoj Gori,
I sa njime dvije vjerne sluge,
Ravailo pak i Mijailo.
Kad su bili na konaku prvom,
Malo kralja zaboljela glava;
Kad su bili na drugom konaku,
Zabolje ga i srce i glava.
Viđe kralje đe će da premine,
On dozivlje svoje vjerne sluge:
„Čuste l` mene, moje vjerne sluge,
Veće hoću svijet da mijenjam!
Otidite gore u planinu,
Os`jecite tisova nosila,
Turite mi kosti na nosila,
Pa nosite slavnoj Gori Svetoj!
Kad budete kroz zemlju šokačku,
Iz kostiju miris udariće,
Izlaziće Grci šokadija,
Iznosiće na tovare blago
I za blago kosti kupovaće –
Ne` te, sluge, ako Boga znate,
Vi za blago kosti prodavati,
Ima dosta blaga i mojega,
Biće dosta i ostanuće vi!“
To izusti, a dušu ispusti.
Dobro su ga sluge poslušale,
Otidoše gore u planinu,
Osjekoše tisova nosila,
Turiše mu kosti na nosila,
Odniješe slavnoj Gori Svetoj.
Kad su bili kroz zemlju šokačku,
Iz kostiju miris udario,
Iziđoše Grci šokadija,
Oni daju tovarima blago
I stadoše kosti kupovati –
Ne htješe im sluge prodavati,
Nit` pogazit` sveta amaneta,
Već hodoše Svetoj Gori slavnoj.
Kad su bili na pomolac crkvi,
Vrata im se otvoriše sama,
A sv`jeće se same zapališe,
Krstovi se sami prekloniše,
Jevanđelje samo se pročita,
Iz ikona suze pokapaše.
Ali od njih niko ne viđaše,
Samo jedno samouče đače,
Pa otide proiguman-Savi
I ovako njemu besjeđaše:
„Da vi`š, oče, proiguman-Savo,
Crkva naša otvori se sama,
I služba se sama učinila,
Svijeće se popališe same,
Krstovi se sami prekloniše,
Jevanđelje samo se pročita,
Iz ikona suze pokapaše!“
Onda reče proiguman Savo:
„Hvala Bogu na njegovom daru,
Sad smo, đače, zadobili carstvo –
To nam dođe kralje Simeune!“
Sazva Savo mlade kaluđere,
Opojaše kralja Simeuna
I onđe ga l`jepo saraniše.