Смрт краља Симеуна

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Смрт краља Симеуна

Од запада огријало сунце;
То не бјеше огријало сунце,
Но пошао краљу Симеуне
Да он иде Славној Светој Гори,
И са њиме двије вјерне слуге,
Раваило пак и Мијаило.
Кад су били на конаку првом,
Мало краља забољела глава;
Кад су били на другом конаку,
Забоље га и срце и глава.
Виђе краље ђе ће да премине,
Он дозивље своје вјерне слуге:
„Чусте л` мене, моје вјерне слуге,
Веће хоћу свијет да мијењам!
Отидите горе у планину,
Ос`јеците тисова носила,
Турите ми кости на носила,
Па носите славној Гори Светој!
Кад будете кроз земљу шокачку,
Из костију мирис удариће,
Излазиће Грци шокадија,
Износиће на товаре благо
И за благо кости куповаће –
Не` те, слуге, ако Бога знате,
Ви за благо кости продавати,
Има доста блага и мојега,
Биће доста и остануће ви!“
То изусти, а душу испусти.
Добро су га слуге послушале,
Отидоше горе у планину,
Осјекоше тисова носила,
Турише му кости на носила,
Однијеше славној Гори Светој.
Кад су били кроз земљу шокачку,
Из костију мирис ударио,
Изиђоше Грци шокадија,
Они дају товарима благо
И стадоше кости куповати –
Не хтјеше им слуге продавати,
Нит` погазит` света аманета,
Већ ходоше Светој Гори славној.
Кад су били на помолац цркви,
Врата им се отворише сама,
А св`јеће се саме запалише,
Крстови се сами преклонише,
Јеванђеље само се прочита,
Из икона сузе покапаше.
Али од њих нико не виђаше,
Само једно самоуче ђаче,
Па отиде проигуман-Сави
И овако њему бесјеђаше:
„Да ви`ш, оче, проигуман-Саво,
Црква наша отвори се сама,
И служба се сама учинила,
Свијеће се попалише саме,
Крстови се сами преклонише,
Јеванђеље само се прочита,
Из икона сузе покапаше!“
Онда рече проигуман Саво:
„Хвала Богу на његовом дару,
Сад смо, ђаче, задобили царство –
То нам дође краље Симеуне!“
Сазва Саво младе калуђере,
Опојаше краља Симеуна
И онђе га л`јепо саранише.