Smrt kneza Dobroslava/16
| ◄ ПОЈАВА III | POJAVA IV | ПОЈАВА I ► |
POJAVA IV
Gornji. DOBROSLAV govori u sebi. Poslije MARIJA sa slugama.
DOBROSLAV:
Ona! uv'jek; toli dobra, tiha,
Tol' pokorna meni, sad ovaka!
I ja mogoh mirno progutati
Svu gorčinu riječi joj smjelih?
Sv'jet jamačno preokrenuo se;
Već na njemu nit' poznajem sebe,
Niti druge; al' uviđam da mi
Izmicati počinje zla tajna,
Kad mi j' ovu spazila na licu
Moja žena, spazio j' i Dojmo...
Moj nož? moje puške? tu su; više
Od sebe ih neću odvajati.
RADIMIR:
Bog i duša! da t' pustimo tako,
Spazio nas ne bi ni do noći.
DOVROSLAV:
(Koga vidim! bježeći od žene,
Zar da kobno nagazim na ovog?)
DOJMO:
Još ne najđoh zgodna časa, kneže,
(šapće Dobroslavu) Da poruku izručim mu tvoju.
RADIMIR:
Pohodom si mojom iznenađen,
I rek'o bih, dosta neprijatno!
Pravo dakle veljahu mi ljudi:
Knez Dobroslav ni u svome zamku
Već se rado viđati ne daje.
DOBROSLAV:
To i stoji; nu za koga? tomu
Valj'da ćeš se ti sjetiti lasno.
DOJMO:
Iza b'jede, koja vas je snašla,
Nije čudo ako s' obojica
Uklanjate od svačijeg društva.
Samo radost ište da s' izlije
Iz ljudskoga srca; bol, na protiv,
Stegnut' u svom mrazu, tam' se stekne,
Da u sebi i od sebe žive.
RADIMIR:
A po meni, oče, to će prije
Biti svojstvo neutolne griže.
Ova samo kao živa pada
Na dno srca, i ondje se krije,
I na muku grize, bojeći se
Da ne dopre do nje oko ljudsko.
Ali biva jedno doba kada
Iz tog tajnog zatvora i ona
Van probija slobodna i b'jesna;
To je noćno doba. Onda griža
Vuče krivca neodolnom silom
Na grob žrtve njegove, i ondje
Ljute suze vuče mu iz oči,
A iz duše r'ječi pokajanja.
Ne misliš li i ti tako, kneže?
DOBROSLAV:
O tome vam ja iskustva nemam.
Ja naučih smatrati sve b'jede
Kan' obične slučaje života,
I po tome sve bolove, koji
Proističu iz njih, moje srce
Dočekuje ka' ono krš munju
A griži što si spomenuo,
Ta, ako je doista gdje ima,
Jedino će u dušama slabim
Nalazit' se. Što pak jedan čovjek
Od drugoga uklanja se rado,
Ja uviđam tomu bolji uzrok
No vi oba, uzrok prost i jasan,
A taj vam je: mržnja. Bić' i tebi
Slučilo se u životu, kneže,
Da žestoko omrzneš na koga;
Pa te pitam, da li te od toga
Noge n'jesu same odnosile?
Kad god mu se pred tobom izreklo
Kleto ime, n'jesi l' osjetio
Da j' u tebi sva krv uzbujala?
Kad god si mu glas sotonski čuo,
N'jesu li se odmah u tvom srcu
Pozategli i najtanji živci?
A ako si gledao ga kadgod
Da prkosno prema tebi stoji,
Nije li ti, reci, Radimire,
Na mač ruka pol'jetala sama,
Da na mjestu razmrskaš mu glavu?
DOJMO:
Dosta, dosta; odlazimo, kneže.
RADIMIR:
Mrzio sam, ali tako nikad;
Ni za čijim uništenjem n'jesam
Još čeznuo. Ta me čežnja samo
Od vremena nekog obuzela;
Silnu mržnju kakvu opisuješ
Ja prikupljam samo sad u srcu
Za ubicu sina moga; jednog
Tog podlaca Bogu, ljud'ma mrskog
Uništiću, pa nikoga više.
DOBROSLAV:
A ja kad god mrzim, mrzim tako;
Pa od mrskog čovjeka se moram
Il' kloniti, il' na nj sablju dići.
Nu najgori, nesnosan je slučaj,
Kada takog iz obzira ljudskog
Moraš mirno trpjeti u dvoru,
A on uma odviše je tupa
Pa se tomu ne dosjeti.
DOJMO:
Molim,
Prekinite taj zlokobni govor.
RADIMIR:
Da ti n'jesi u slučaju takom?
DOBROSLAV:
Još me pitaš?
RADIMIR:
Odgovori.
DOBROSLAV:
Jesam.
DOJMO:
Radimire ... Dobroslave... čujte.
RADIMIR:
Pa ti trpiš da uz prkos tebi
Mrzak čovjek po dvoru ti šeta?
Ti se onda njega bojiš.
DOJMO:
Bože!
DOBROSLAV:
Ja da ga se bojim?
RADIMIR:
Bojiš ga se.
Na tvom mjestu ja bih njemu rek'o:
Da mi n'jesi nikad više nogom
Na prat stao; a to mu ne rekav,
Podlosti bih stidio se svoje.
DOBROSLAV:
Znaj, i grđe ja poručih njemu;
Poručih mu: ako mi još jednom
K dvoru kreneš, na njegovim vrat'ma
Moja će te puška dočekati.
Tako li mu ne poručih, Dojmo?
RADIMIR:
Šta to čujem! Je l' moguće, Dojmo,
Da ti meni tako što zatajiš?
DOJMO:
Vašu jarost raspiruje demon;
Odlazimo, odlazimo odmah.
(Hvata Radimira za mišicu da ga odvede.)
RADIMIR:
Pak ako se na sramotu tvoju
Ipak u dvor on vratio tebi,
A nije ga na vratima dvorskim
Dočekala tvoja puška, koja
Iz potaje tak' udesno gađa
Kao da je najvještijeg tata,
Onda ako u duši ti tinja
I najmanja iskrica poštenja,
Ako čovjek posljednji nijesi,
Mač izvuci, k'o što ga ja vučem.
DOBROSLAV:
Radije se još nikomu n'jesam
Odazvao na takovi poziv.
DOJMA:
Samo preko mrtva mi tijela
Jedan k drugom moći će da stupi.
RADIMIR:
Ukloni se, Dojmo.
MARIJA (dolazi):
Kakva vika?
O ¬nesreće! sa mačima golim!
DOJMO:
Amo, gospO, da ih rastavimo;
Odmah zovni svu domaću čeljad.
MARIJA:
Et' i sama dolazi.
DOJMO:
Svi amo.
Svi stanimo među njih.
(Čeljad ih rastavlja.)
RADIMIR:
O Dojmo,
Sad na tebe mrzim koliko god
I na toga crnog bezdušnika.
DOJMO:
Bar kneginji nesrećnoj uštedi
Taj užasni prizor.
MARIJA (Dobroslavu na po glasa):
Pazi, kneže,
Bog je s ovim starcem; kad bi snaga
I klonula u njegovoj ruci,
Ustao bi njegov sin iz groba
Da t' umlati; pazi; Bog je sa njim.
DOBROSLAV:
Bjež' odavdje i sakrij se tako
Da te više ne opaze nikad
Oči moje.
MARIJA (Radimiru):
Zaklinjem te Bogom,
Umiri se, kneže Radimire,
I ocem se Dojmom daj odvesti.
RADIMIR:
Uteče mi zgodan čas, al' vr'jeme
Na ovom se času ne skončava.
(Meće mač u korice, i gledajući gnjevno na Dobroslava ide k vratima.)
DOBROSLAV:
Ti odstupaš?
RADIMIR:
Vratiću se; još te
Zakriljuje sreća; uv'jek neće...
Vratiću se skoro. (Otidu svi.)
DOBROSLAV:
Ja te čekam. —
Izv'ješten je o mojima noćnih
Pohodama na grob! a od koga?
Neko dakle vidio me, neko
Izdaje me ovdje! ko će biti?
Moji momci?... ili žena moja?
Zar Marija? nije možno; ali
O svakome već sumnjati moram;
Od mene se već svak odmetnuo.
Proklet bio sav taj svijet! proklet! —
Kakvom me je vr'jeđao vještinom!
R'ječ mu svaka čemerom bijaše
Zam'ješena! svaka kao zmija
Za srce me ljuto ujedala!
Pa šta više oklijevam? Starče,
Pošto dozna da mi iz potaje
Puška dobro gađa, iskusićeš
Iz potaje i moj nož. Na pos'o.
|