Смрт кнеза Доброслава/16
| ◄ ПОЈАВА III | ПОЈАВА IV | ПОЈАВА I ► |
ПОЈАВА IV
Горњи. ДОБРОСЛАВ говори у себи. Послије МАРИЈА са слугама.
ДОБРОСЛАВ:
Она! ув'јек; толи добра, тиха,
Тол' покорна мени, сад овака!
И ја могох мирно прогутати
Сву горчину ријечи јој смјелих?
Св'јет јамачно преокренуо се;
Већ на њему нит' познајем себе,
Нити друге; ал' увиђам да ми
Измицати почиње зла тајна,
Кад ми ј' ову спазила на лицу
Моја жена, спазио ј' и Дојмо...
Мој нож? моје пушке? ту су; више
Од себе их нећу одвајати.
РАДИМИР:
Бог и душа! да т' пустимо тако,
Спазио нас не би ни до ноћи.
ДОВРОСЛАВ:
(Кога видим! бјежећи од жене,
Зар да кобно нагазим на овог?)
ДОЈМО:
Још не најђох згодна часа, кнеже,
(шапће Доброславу) Да поруку изручим му твоју.
РАДИМИР:
Походом си мојом изненађен,
И рек'о бих, доста непријатно!
Право дакле вељаху ми људи:
Кнез Доброслав ни у своме замку
Већ се радо виђати не даје.
ДОБРОСЛАВ:
То и стоји; ну за кога? тому
Ваљ'да ћеш се ти сјетити ласно.
ДОЈМО:
Иза б'једе, која вас је снашла,
Није чудо ако с' обојица
Уклањате од свачијег друштва.
Само радост иште да с' излије
Из људскога срца; бол, на против,
Стегнут' у свом мразу, там' се стекне,
Да у себи и од себе живе.
РАДИМИР:
А по мени, оче, то ће прије
Бити својство неутолне гриже.
Ова само као жива пада
На дно срца, и ондје се крије,
И на муку гризе, бојећи се
Да не допре до ње око људско.
Али бива једно доба када
Из тог тајног затвора и она
Ван пробија слободна и б'јесна;
То је ноћно доба. Онда грижа
Вуче кривца неодолном силом
На гроб жртве његове, и ондје
Љуте сузе вуче му из очи,
А из душе р'јечи покајања.
Не мислиш ли и ти тако, кнеже?
ДОБРОСЛАВ:
О томе вам ја искуства немам.
Ја научих сматрати све б'једе
Кан' обичне случаје живота,
И по томе све болове, који
Проистичу из њих, моје срце
Дочекује ка' оно крш муњу
А грижи што си споменуо,
Та, ако је доиста гдје има,
Једино ће у душама слабим
Налазит' се. Што пак један човјек
Од другога уклања се радо,
Ја увиђам тому бољи узрок
Но ви оба, узрок прост и јасан,
А тај вам је: мржња. Бић' и теби
Случило се у животу, кнеже,
Да жестоко омрзнеш на кога;
Па те питам, да ли те од тога
Ноге н'јесу саме односиле?
Кад год му се пред тобом изрекло
Клето име, н'јеси л' осјетио
Да ј' у теби сва крв узбујала?
Кад год си му глас сотонски чуо,
Н'јесу ли се одмах у твом срцу
Позатегли и најтањи живци?
А ако си гледао га кадгод
Да пркосно према теби стоји,
Није ли ти, реци, Радимире,
На мач рука пол'јетала сама,
Да на мјесту размрскаш му главу?
ДОЈМО:
Доста, доста; одлазимо, кнеже.
РАДИМИР:
Мрзио сам, али тако никад;
Ни за чијим уништењем н'јесам
Још чезнуо. Та ме чежња само
Од времена неког обузела;
Силну мржњу какву описујеш
Ја прикупљам само сад у срцу
За убицу сина мога; једног
Тог подлаца Богу, људ'ма мрског
Уништићу, па никога више.
ДОБРОСЛАВ:
А ја кад год мрзим, мрзим тако;
Па од мрског човјека се морам
Ил' клонити, ил' на њ сабљу дићи.
Ну најгори, несносан је случај,
Када таког из обзира људског
Мораш мирно трпјети у двору,
А он ума одвише је тупа
Па се тому не досјети.
ДОЈМО:
Молим,
Прекините тај злокобни говор.
РАДИМИР:
Да ти н'јеси у случају таком?
ДОБРОСЛАВ:
Још ме питаш?
РАДИМИР:
Одговори.
ДОБРОСЛАВ:
Јесам.
ДОЈМО:
Радимире ... Доброславе... чујте.
РАДИМИР:
Па ти трпиш да уз пркос теби
Мрзак човјек по двору ти шета?
Ти се онда њега бојиш.
ДОЈМО:
Боже!
ДОБРОСЛАВ:
Ја да га се бојим?
РАДИМИР:
Бојиш га се.
На твом мјесту ја бих њему рек'о:
Да ми н'јеси никад више ногом
На прат стао; а то му не рекав,
Подлости бих стидио се своје.
ДОБРОСЛАВ:
Знај, и грђе ја поручих њему;
Поручих му: ако ми још једном
К двору кренеш, на његовим врат'ма
Моја ће те пушка дочекати.
Тако ли му не поручих, Дојмо?
РАДИМИР:
Шта то чујем! Је л' могуће, Дојмо,
Да ти мени тако што затајиш?
ДОЈМО:
Вашу јарост распирује демон;
Одлазимо, одлазимо одмах.
(Хвата Радимира за мишицу да га одведе.)
РАДИМИР:
Пак ако се на срамоту твоју
Ипак у двор он вратио теби,
А није га на вратима дворским
Дочекала твоја пушка, која
Из потаје так' удесно гађа
Као да је највјештијег тата,
Онда ако у души ти тиња
И најмања искрица поштења,
Ако човјек посљедњи нијеси,
Мач извуци, к'о што га ја вучем.
ДОБРОСЛАВ:
Радије се још никому н'јесам
Одазвао на такови позив.
ДОЈМА:
Само преко мртва ми тијела
Један к другом моћи ће да ступи.
РАДИМИР:
Уклони се, Дојмо.
МАРИЈА (долази):
Каква вика?
О ¬несреће! са мачима голим!
ДОЈМО:
Амо, госпО, да их раставимо;
Одмах зовни сву домаћу чељад.
МАРИЈА:
Ет' и сама долази.
ДОЈМО:
Сви амо.
Сви станимо међу њих.
(Чељад их раставља.)
РАДИМИР:
О Дојмо,
Сад на тебе мрзим колико год
И на тога црног бездушника.
ДОЈМО:
Бар кнегињи несрећној уштеди
Тај ужасни призор.
МАРИЈА (Доброславу на по гласа):
Пази, кнеже,
Бог је с овим старцем; кад би снага
И клонула у његовој руци,
Устао би његов син из гроба
Да т' умлати; пази; Бог је са њим.
ДОБРОСЛАВ:
Бјеж' одавдје и сакриј се тако
Да те више не опазе никад
Очи моје.
МАРИЈА (Радимиру):
Заклињем те Богом,
Умири се, кнеже Радимире,
И оцем се Дојмом дај одвести.
РАДИМИР:
Утече ми згодан час, ал' вр'јеме
На овом се часу не скончава.
(Меће мач у корице, и гледајући гњевно на Доброслава иде к вратима.)
ДОБРОСЛАВ:
Ти одступаш?
РАДИМИР:
Вратићу се; још те
Закриљује срећа; ув'јек неће...
Вратићу се скоро. (Отиду сви.)
ДОБРОСЛАВ:
Ја те чекам. —
Изв'јештен је о мојима ноћних
Походама на гроб! а од кога?
Неко дакле видио ме, неко
Издаје ме овдје! ко ће бити?
Моји момци?... или жена моја?
Зар Марија? није можно; али
О свакоме већ сумњати морам;
Од мене се већ свак одметнуо.
Проклет био сав тај свијет! проклет! —
Каквом ме је вр'јеђао вјештином!
Р'јеч му свака чемером бијаше
Зам'јешена! свака као змија
За срце ме љуто уједала!
Па шта више оклијевам? Старче,
Пошто дозна да ми из потаје
Пушка добро гађа, искусићеш
Из потаје и мој нож. На пос'о.
|