Smrt Uroša Petoga/17
| ◄ ПОЈАВА VII | POJAVA I | ПОЈАВА II ► |
ČIN TREĆI
POJAVA I
Caričina soba, Carica i Uroš.
UROŠ:
Sve je tako kako veliš, majko.
Ako šutim, zar ja sve ne vidim?
Ako trpim, zar se moje srce
Ne nadima svaki čas od gnjeva?
Ali jošte neko mi vrijeme
I šutati i trpjeti valja.
Na prestolu tvoj sin mučenik je
K'o što ne bi niko. Oh! njemu je
Ostavljeno zlo nasljedstvo carstva,
U kom svaki veliki vlastelin
S carem samim mjeriti se može.
To je svaki mog'o već i s carskim
Ocem mojim, a sad sa mnom smije;
Jer sad mu se sva razvila moćnost.
Događaji još su mnogo jači
Od naj jače volje kojom bih se
Ja mogao njima odupr'jeti.
S toga ipak ne izgubih nade;
A ti mi je tim v'jestima sada
Udvojavaš. Mudro sve s' izvela,
I od srca od mene ti hvala
Na majčinoj brižljivosti tvojoj.
Al' oprosti; pod st'jeg knežev neću
Da zaštite tražim; neću, majko.
Sama vidiš na što kum Vukašin
Upotrebi krišnijem lukavstvom
Prostodušno naše povjerenje;
Znaš i sama da moj stric Siniša,
Ujaka mi Livera povukav,
Carske krune lišiti me htjede.
Zar će Lazar biti bolji od njih?
U Sr'jemu ga po dočeku poznah.
Ne, ni njemu nit' ikakvom više
Vlastelinu u ruke se ne dam.
Nek s' on s kraljem goni i satire;
A među tim ja zaiskah pomoć
U obližnjih nekih vladalaca.
Čim ta stigne, neustrašiv, majko.
Uzjahaću svoga bojnog konja.
CARICA:
Od njih, d'jete, ničem' se ne nadam.
Nu kad nećeš u Lazarev tabor,
Ni ja time ne nudim te dalje.
Baš i volim što mi odbi predlog,
Na koji me r'ječ zadata nagna,
Ma da mi ga razum otklanjaše.
Ali drugi u potaji držim,
A za onaj odsudni trenutak
Kad naj jače gromovi zariču
Iz oluje koju razuzdasmo.
Tad primićeš svjet materin, sine,
I svoju ćeš zakloniti glavu
U zakutak koji ti već spremih.
UROŠ:
U zakutak!?... Ko dolazi?... Ujak.
Evo t' družbe mile k'o i moja.
Ostavljam te. (Odlazi).
|