Смрт Уроша Петога/17
| ◄ ПОЈАВА VII | ПОЈАВА I | ПОЈАВА II ► |
ЧИН ТРЕЋИ
ПОЈАВА I
Царичина соба, Царица и Урош.
УРОШ:
Све је тако како велиш, мајко.
Ако шутим, зар ја све не видим?
Ако трпим, зар се моје срце
Не надима сваки час од гњева?
Али јоште неко ми вријеме
И шутати и трпјети ваља.
На престолу твој син мученик је
К'о што не би нико. Ох! њему је
Остављено зло насљедство царства,
У ком сваки велики властелин
С царем самим мјерити се може.
То је сваки мог'о већ и с царским
Оцем мојим, а сад са мном смије;
Јер сад му се сва развила моћност.
Догађаји још су много јачи
Од нај јаче воље којом бих се
Ја могао њима одупр'јети.
С тога ипак не изгубих наде;
А ти ми је тим в'јестима сада
Удвојаваш. Мудро све с' извела,
И од срца од мене ти хвала
На мајчиној брижљивости твојој.
Ал' опрости; под ст'јег кнежев нећу
Да заштите тражим; нећу, мајко.
Сама видиш на што кум Вукашин
Употреби кришнијем лукавством
Простодушно наше повјерење;
Знаш и сама да мој стриц Синиша,
Ујака ми Ливера повукав,
Царске круне лишити ме хтједе.
Зар ће Лазар бити бољи од њих?
У Ср'јему га по дочеку познах.
Не, ни њему нит' икаквом више
Властелину у руке се не дам.
Нек с' он с краљем гони и сатире;
А међу тим ја заисках помоћ
У оближњих неких владалаца.
Чим та стигне, неустрашив, мајко.
Узјахаћу свога бојног коња.
ЦАРИЦА:
Од њих, д'јете, ничем' се не надам.
Ну кад нећеш у Лазарев табор,
Ни ја тиме не нудим те даље.
Баш и волим што ми одби предлог,
На који ме р'јеч задата нагна,
Ма да ми га разум отклањаше.
Али други у потаји држим,
А за онај одсудни тренутак
Кад нај јаче громови заричу
Из олује коју разуздасмо.
Тад примићеш свјет материн, сине,
И своју ћеш заклонити главу
У закутак који ти већ спремих.
УРОШ:
У закутак!?... Ко долази?... Ујак.
Ево т' дружбе миле к'о и моја.
Остављам те. (Одлази).
|