Smrt Stefana Dečanskog/8
8.
ZORKA pristupi lagano, pa gleda MILORADA
MILORAD (spusti ruke): S Bogom, Zorko, s Bogom dobro moje!
ZORKA: Milorade!
MILORAD (baci pogled na nju s dviženijem srca).
ZORKA: Ti opet na put odlaziš?
MILORAD (mrtvačkim glasom): Odlazim.
ZORKA: Kad ćeš se vratiti?
MILORAD: Nikada.
ZORKA: Nikad?
MILORAD: Da, nikad Zorko, nikad, nigda da te više ne vidim. Ove sjajne oči, ovo ljupko lice, ovo
anđelsko suščestvo nigda više da ne vidim, Zorko, nigda više da ne vidim. (Silno je zagrli). Pri ovom pozoriju zemlja mora suzu pustiti.
ZORKA: Šta je tebi, Milorade, ti me užasavaš.
MILORAD (na jedanput je pusti): Ti nisi moja Zorka, nisi, ne možeš da si moja. Moja? Ah, ova jedna reč poražava me grobu.
ZORKA: Slatki Milorade, zar ti radost nalaziš, kad me mučiš?
MILORAD: Slatki Milorade! — Ovo je poslednje slatki Milorade iz tvojih anđelskih usta. Još koji čas, pa onda nisam više tvoj Milorad. Zorko, ti si Dušanova ljuba. Kraljica si ti, a Milorad žertva tuge i pečali. (Opet je silno prigrli, između poljubaca). Kćeri Svetkovićeva, ovaj je poslednji čas za Milorada sladak; ovo je poslednji čas gde sunce greje Milorada bedna. Zaboravi me, kao što ja tebe nigda zaboraviti ne mogu. (Otpusti se od nje, i pođe).
ZORKA: Milorade!
MILORAD (stane): Još jedanput su njena slatka usta moje ime pronela; još jedanput mi se sunce pojavilo, pređe nego što će ga užasna progutati magla. Zorko, s Bogom na veki, na veki! (Silno je poljubi, pa izleti napolje).
ZORKA: Svemogući Bože! Milorade, Milorade! (Istrči za njim).
|