Smrt Stefana Dečanskog/6
6.
SVETKOVIĆ sa DUŠANOM, pređašnji
SVETKOVIĆ: Ovo je, svetli kraljeviću, moj mali dom, koji si danas tvojom posetom osvetlio i uveličao.
DUŠAN (Miloradu, koji je pristupio i učtivo se poklonio): Vilović!
SVETKOVIĆ: Moj posinak.
DUŠAN: Milo mi je, da moga Vilovića u kući župana Svetkovića vidim. Junače, za tvoju hrabrost nagradio te je otac mi na ugledu vojvoda i vlastela obilno; ali što si prvi za mnom u stan Bugara pohitio, mačeve neprijatelja s moje glave vilovitom rukom odbijao, ne može ti niko naplatiti, (skine prsten, pa mu ga pruži) za spomen nosi ovaj prsten od mene; on neka me na blagodarnost opominje, ako me pamet kad izda.
MILORAD (primi prsten): Kad ovaj potavni, onda će i moja revnost prema tebi ohladiti.
ZORKA (na strani): Ah, kako mi srce igra! (Hoće da se udalji).
SVETKOVIĆ: Počekaj, Zorko, dijete, može biti da nećeš imati prilike našeg visokog gosta, našeg mladoga kralja videti, koji nas je udostojio svoje sjajne posete. (Dušanu, koji međutim ukočenim očima Zorku gleda). Svetli kraljeviću! Ovo je moja jedinica, moje svo blago na svetu. Starost i slabost ne čuvstvuje više slasti slave i pohvale, i jedna mi je uteha da će mi Zorka, kao dobro dete, oči zatvoriti.
DUŠAN (koji je donde jednako u Zorku gledao): Je li ovo tvoja kći?
SVETKOVIĆ: Jeste.
DUŠAN: Tvoja rođena kći?
SVETKOVIĆ: Moje jedino dete.
DUŠAN (posle kratkog unutrašnjeg borenja odvažno): Župane Svetkoviću, ja ti nešto nasamo otkriti imam.
SVETKOVIĆ: Kralju i caru pokoravati se moja je uvek bila poglavita dužnost. (Pogleda na Zorku i Milorada, koji je međutim motrio na Dušana, oni se udale).
DUŠAN (nestrpljivo). I ovo je tvoja kći?
SVETKOVIĆ: Moja; šta ti se na njoj ne dopada?
DUŠAN: Ne dopada? To je lasno pitati, lasno i odgovoriti. Ali šta mi se dopada? Stas, nežnost, očiju organ...
SVETKOVIĆ: Kraljeviću, pleme Svetkovićevo ako nije bilo čim drugim odlično, a ono se bar odlikovalo poštenjem i neporočnim imenom.
DUŠAN: Ja tvoju kćer ljubim, Svetkoviću, tvoju kćer ljubim, ona je moja supruga, ona mora da je moja supruga.
SVETKOVIĆ: Tvoja supruga? Moja kći?
DUŠAN: Tvoja kći. Ako na to pristaneš, ona je moja po ugovoru, ako nije tvoja volja, ja ti kao kralj zapovedam. Tu samo saslušaj zapovest, u drugom raspolaži ti, s mojom voljom i s mojim skrovištem.
SVETKOVIĆ: A stari kralj?
DUŠAN: On je moj otac, on će dopustiti.
SVETKOVIĆ: I da se protiv veličestva zemlje postupa?
DUŠAN: Kako to razumevaš?
SVETKOVIĆ: Svetković je župan, ali nije od carske krvi.
DUŠAN: Pa šta tu?
SVETKOVIĆ: Prava zemaljska neće dopustiti ocu tvome, da nasledniku prestola srpskog za prostu devojku dade blagoslova.
DUŠAN: U kakvom nadvesiju stoji carska krv nad svojstvima carskim?
SVETKOVIĆ: U takvom što dobrodetelj kod prostote niko i ne smatra; na protiv kod velikaša i od samog poroka istešu lepu dobrodetelj.
DUŠAN: Ja tvoju kćer ljubim, Svetkoviću, i nikakva sila ne može me odlučiti od nje. Moj je otac dobar, još mi ništa nije dosada odbio, a i razum je u njega bistar i čustvo čovečesko; više mi je puta govorio, da priroda drugog ne poznaje odličija osim duševnog, i da su kod nje svi jednaki Adamovi potomci.
SVETKOVIĆ: Hoće li tako i sovetnici suditi?
DUŠAN: Kad kralj dobro vidi, sovetnici mogu slobodno spavati.
SVETKOVIĆ: Ako ne bude tako? — Kraljeviću, ja tvoje izjasnenije pače za veliku sreću držim, nego
da bi se tome usprotivio.
DUŠAN: (uhvati ga za ruku): Ti pristaješ, pristaješ?
SVETKOVIĆ: Samo pod jednim uslovom.
DUŠAN: Šta mi je do uslova. Obećavaš li se ti meni, da ćeš mi tvoju jedinicu dati za suprugu?
SVETKOVIĆ (prstom na njega): Ako ti meni tvoju carsku reč zadaš, da ćeš ono, što zahtevam učiniti.
DUŠAN: Evo ti moja ruka, makar me polak carstva stalo. — Govori, šta želiš.
SVETKOVIĆ: Da krunu od oca izišteš.
DUŠAN: (trgne se): Zašto to?
SVETKOVIĆ: Tebe radi.
DUŠAN: Ko će meni krunu oteti? Nije l' mi ju otac sam dati hoteo?
SVETKOVIĆ: Pa je li to učinio?
DUŠAN: Što se zemlja od njega rado ne rastaje, a ne što meni ne bi naklonjen bio.
SVETKOVIĆ: Vidiš kako je čovek povodljiv. Pa zar neće moći soveti nevaljalih ljudi i drugom prilikom na njega tako isto dejstvovati? Ti poznaješ dobro Teofila.
DUŠAN: Poznajem, ali šta će Teofilov jed kod ljubovi očine?
SVETKOVIĆ: Zar rđav čovek mari za razloge svoga nevaljalstva? Ti imaš brata...
DUŠAN: Od druge matere.
SVETKOVIĆ: Ali od oca, koji na prestolu vlada. Njegovu mater ne zaptiva vlaga tavnoga groba; ona
je živa, i brižljiva za svoje dete.
DUŠAN: Ja ne znam, što ti govoriš; ta otac mi je polovinu zemalja i blaga odavna obećao.
SVETKOVIĆ: Obećao, samo što nije dao. Tek kad si preslavnu pobedu održao, zamazali smo ti oči Zentom. Takvi smo mi boljari, kraljeviću.
DUŠAN: Kaži mi, župane, od kud ti ove misli na pamet dođoše?
SVETKOVIĆ: Da mi nisi kćer zaprosio, ne bi jamačno došle u ovaj par. Al' ovako dužnost mi je brinuti se za tebe i za svoje dete. Ja ne znam, može biti, da će ti otac i dati blagoslova, da moju kćer uzmeš; može biti i s namerom, jer su spletke dvorske neispitajeme. Ko će mi dobar stojati, da neće narod po nagovoru smutljivih velikaša povikati: Dušan je uzeo prostoga vlastelinčića kćer za suprugu; ona nije dostojna, da prestol s njime deli, niti da je mi kao caricu poštujemo.
DUŠAN (tonom Svetkovića, produžujući): Ne uvažavamo Dušana, njenoga muža; preziremo junaka, koji nam je najslavniju pobedu kod Strume zadobio, ne cenimo njegove zasluge; mi smo svi oslepili, i...
SVETKOVIĆ: Biramo mlađega mu brata za kralja.
DUŠAN: A što je otac starijemu obećao prvenetvo?
SVETKOVIĆ: Ovoga šiljemo prošlom vremenu, nek' se s njime pre, kako zna.
DUŠAN: Onda je taj narod lud, ne zaslužuje da mu budem kralj.
SVETKOVIĆ: Ostavi narod, to maloumno dete, koje samo ne zna šta hoće. Podobno majmunu danas pljuje na ono, što je juče ljubio, kao što ga nestašna ćud podbadača nastavlja Pokušaj, te se preko njegove volje na prestol popni; on će te goniti, vijati gnjaviti; pa ako toj ludoj sili podlegneš i padneš,
on će suze prolivati. Takov ti je narod.
DUŠAN: (poćuti): Svetkoviću, da vidiš kako krivo sudiš svetu, hoću da te postidim. Danas ću još pisati ocu da mi blagoslova za venčanje da, i krunu po obećanju ustupi. O, ti ga još dobro ne poznaješ, župane; njegovoj dobroti teško ima ravne na svetu.
SVETKOVIĆ: Ja nisam nikada sumnjao o dobroti našega staroga kralja, premda i dobrota u cara nije najveće svojstvo; no samo sam te rad obezbediti od rđavih namera njegovih sovetnika.
DUŠAN: Kad obigra mesec godišnje kolo svoje, tvoga će zeta pozdraviti kao kralja Srbije, a tebe — tebe kao kralja Zente (Otide).
SVETKOVIĆ: Kralj Zente? Moja kći supruga taka znamenitog muža, kraljica tako prostrane zemlje? Ovo su izgledi, kojima ne bi mog'o nikakovi zemnorodni zabaviti. Sama svetinja Kralja Dečanskoga treba od sjajnosti svoje da pozajmi malo slavi Žarkovoj. Uvek sam bio istiniti sin otečestva, veran i
poslušan kralju, mojim posadnicima dobar i milostiv, i za sve ovo hoće sreća da mi u jedan mah obilno naplati. (Gleda vedro oko sebe).
|