Smrt Stefana Dečanskog/4

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DEJSTVO PRVO
◄   3 4. 5   ►

4.

TEOFIL, MARIJA

 
MARIJA: Hodi, jedini prijatelju doma moga, da izlijem bar pred tobom tugu, koja mi je prsi obuzela.
TEOFIL: Ti si nespokojna, kraljice?
MARIJA: Stevanov negda prijatelju, znaš li, da si samo kod velikog Besarabe, moga oca, pribežišta naš'o, kad te gnev Milutinov podobno oslepljenom sinu njegovom gonio? U dvoru oca mi uživao si svaku zaštitu, svako odličije; na tvoju me je reč roditelj moj za udovca Stevana dao, tebi me je preporučio mlađanu devojku, da mi sovetnik i prijatelj budeš.
TEOFIL: U čemu sam se ja tvoje milosti pokazao nedostojan, nezaslužan, da mi to povtorava visoko
ti kraljevstvo? Smem li biti učastnik tajne, koja te oskorbljava?
MARIJA : Kad me je otac u cvetu godina mojih za presedog Stevana dao, kad mu je predel Severina poklonio, zemlju prirode divotama ukrašenu, koja spomenike velikih Rimljana udivljenom oku izobilno predstavlja; kad je uzdarje ovo sjajnošću drugih dragocenih stvari nadvisio, nije mog'o pomisliti,
da će kći njegova u dvoru Stevanovom ostati postidna.
TEOFIL: Postidna?
MARIJA: Ko je Vlajko Besaraba, pripovedaju Madžari i danas, opominjući se štete, koju su u bitci
s Vlasima iskusili. Ja sam se u kolevci igrala s krunom, a sad da ne budem kraljica.
TEOFIL: Tebi je povoljno, preuzvišena gospođo govoriti u zagonetkama; no meni ozbiljnost poslova
nije dopuštala u tome upražnjavati se.
MARIJA: Predstavi sebi sve velmože i boljare srpske u saboru sedeće, gde Dečanski krunu skida s
glave, i sinu je Dušanu predaje.
TEOFIL: Kralj je istina blag — dobar...
MARIJA: Sad kaži, šta sam ja bez krune, šta li moj Siniša.
TEOFIL: Hm, hm! Pa kako se okončala ova — nova novina? Je li svetli kralj predao krunu zaista?
MARIJA: Na sreću zadržala ga je molba sabora za onaj par. Ali slabost Stevanova nije htela konačna da izgubi pobedu. On ga, kao što skoroteča pripovedaše, učini kraljem Zente, i obeća mu preko toga, da će mu za života ustupiti prestol cele Srbije.
TEOFIL: To su glasovi — čudni, (jedva primetno) zli...
MARIJA: Sad predstavi sebi, kad Dušan postane kraljem u Nerodimlji, šta ću ja njegova maćija biti,
šta li sin moj Siniša? Zar on, i po ocu i po materi od carske krvi i loze, da nema nadežde na
krunu srpsku; zar po svetu da bludi kao neznatni sebar?
TEOFIL (mahne glavom): Promena velika za taka kratko vreme!
MARIJA: To je Dečanskoga delo, koga svi za dobrog i blagog drže. Zar je dovoljno biti samo sproću jednog blagim? Dušan je prvenac! Šta je kriv Siniša, što nema preko 50 godina, da i samog oca u kraljevanju preteče? O, Bože, da Dečanski toliko na godine drži!
TEOFIL: Stvar je zaista, koja zaslužuje, da se o njoj razmišljava.
MARIJA: O, kako ti se hladno lepi srca ova moja nevolja. Ta nije li Dušan i tebe vijao mačem na ugledu tolikih dvorana?
TEOFIL: To jeste, i kad se strogo razsmotri, nije mala bezčest. Ali je Dušan mlad i plah, ne pristoji se meni, zrelome čoveku — istina sramota je velika.
MARIJA: Kad kod tebe ne nalazim pomoći, čemu se od drugih nadati imam. Ništa mi već ne ostaje,
nego uzeti dete, pa pribeći ocu, dok me nisu odavde sramno isterali. Kazaću Besarabi kakvom me je prijatelju preporučio.
TEOFIL: Ja jesam i ostaću tvoj verni posadnik, čestita gospođo, i služiću sovestno, kao i dosad.
MARIJA: Pa opet u najvećoj mojoj nevolji ni senkom me ne blažiš nadežde, kamo l' da mi pomoć obećaš kakvu.
TEOFIL: Izvini, ovakova nagla promena — plahost Dušanova — mekost Stefa — ništa se bez prilike ne može učiniti. — Može biti, da! To bi još najbolje bilo kad bi se zavadili. f
MARIJA: Ko? Otac i sin?
TEOFIL: To bi jedno sredstvo bilo, kome bi mogla pribeći.
MARIJA: Pa ko to da učini, ja?
TEOFIL: Niko bolje od visokog ti kraljevstva.
MARIJA: To će biti nemogućno.
TEOFIL: Ako si mu saznala slabosti, mogućno je.
MARIJA: Ja neiskusna žena!
TEOFIL: Najveći junaci — nepobedimi Samson pobeđen je bio laskanjem ženskinje. U toliko je savitniji postar suprug pred ružičnim zapovestima mlade svoje supruge.
MARIJA: Pa kakvoj se koristi imam ja od njihove raspre nadati?
TEOFIL: Kad bi proroci bili, ne bi bili ljudi. Slaba stvorenja dužni smo raditi i moliti se Bogu,
kao što ratar čini obdelavajući njivu. Kako će seme niknuti, kakva će biti žetva, to je u Božjoj ruci.
MARIJA: Ja ću postupiti, kao što mi sovetuješ; samo nemoj, Teofile, da me bez tvoje pomoći ostaviš. Ti si pocrpio mudrost u Carigradu, znaš se tvojim razumnim postupkom učiniti svakome neophodimim, kome služiš.
TEOFIL: U knjizi života moga gornje je pravilo: služiti verno, i sovestan biti.
MARIJA: Zato, Teofile, vernost ovu tvoju umeću nagraditi, a i Siniši u čitulju zapisati. (Odlazi).
TEOFIL (za njom): Veran posadnik nalazi najbolju nagradu u čistoći svojih dela. (Vrati se). Vesti nepovoljne! Da Dušan bude kralj! — On mi neprijateljuje. A zašto? Ako sam hrom, ako mi je jedno rame više od drugoga, ne mogu biti vojnik, to i ne tražim, ali mogu biti sovetnik i, čini mi se, da je više svetlosti bilo, kad se moj razum začinjao, nego kod drugih. Ko mačem trči na mene, ko me naziva lukavom, bezsovestnom protuvom, pa neka bi to i bilo, taj, ljubezni Dušane, ne može biti kralj, dok je Stevan — Dečanski, i Teofil — logofet. Ovo je, kraljice, tajna i za tvoju pamet nešto poveća; drug u poslu možeš mi biti, ali u želji i sredstvima, u nameri nikako. (Odlazi).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.