Смрт Стефана Дечанског/3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ПРВО
◄   2 3. 4   ►

3.

СКОРОТЕЧА, Марија

 
СКОРОТЕЧА: Вољна буди, светла краљице, гордости је рог сломивен, јер је с нами Бог.
МАРИЈА: Долазиш ли ти из стана?
СКОРОТЕЧА: Не из стана, високо ти краљевство, јер је војска распуштена.
МАРИЈА: Како, а краљ?
СКОРОТЕЧА: Враћа се с торжеством, и мене је послао напред, да те пријатним обрадујем гласом. Ми
смо победили, и Мијаило је пао од руке самог младога краља.
МАРИЈА: Младога краља? Од куд ово ново име?
СКОРОТЕЧА: Послушај, светла госпођо, и диви се нашој слави, а Душановом јунаштву. Бугарин Мијаило никако не хтеде да се помири и прими Неду, красну сестру нашега доброга краља. Зато је неизбежимо било проливање крви. Како се борба започне, и војске ускомешају, Душан остави десно крило, којим је управљао, другом војводи, па полети у сред војске непријатељске.
МАРИЈА: Сам у сред војске? (На страни). О, каква прилика!
СКОРОТЕЧА: Један војвода Виловић с неколико јунака ободе за њим коња. А Душан кад угледа краља Мијаила, устреми се на њега с нечувеном брзином, и многим ударцима мача обори га земљи. Сад,
је ли сумње да ћемо победити? Бугари, како дочују за несрећу својега краља, прсну натраг у шуме и планине, а нама оставе своја скровишта.
МАРИЈА (без воље): Душанова је храброст велика.
СКОРОТЕЧА: Али још веће великодушије.
МАРИЈА: Како?
СКОРОТЕЧА: Бугарска, Мијаила лишена, потребовала је новога краља, и наш високи краљ хтеде да Душана попне на престол Јасена. Но краљевић у сред сабора рекне, да чрез њега неће срам постићи Србију. „Зашто смо ми", говораше он смерно али дрзновено, „зашто смо ми, краљу српски, мирољубиви мач твој подигли, него да неправду казнимо? Па хоћемо ли сами бити праведни, ако Неди престол одузмемо?"
МАРИЈА: Малоумно, зар он није њен нећак?
СКОРОТЕЧА: Сабор српски, дивећи се таковом великодушију, саслуша даље совете Душанове, и Александра, Нединог сина, прогласе краљем бугарским; наш пак добри краљ, тронут таквом величином срца и душе свога храброга сина, хтеде му круну своју уступити.
МАРИЈА (ужасне се): Душану?
СКОРОТЕЧА: Тако је. Тек кад седи јунаци, навикнути са старим краљем у сабору бити, подигну се,
и молити га почну, одустане од своје намере; али, у награду храбрости Душанове, определи му Зенту на ужитак, наименује га младим краљем, и обећа му круну дати још за живота свога.
МАРИЈА (прегризајући јарост): Лепог торжества!
СКОРОТЕЧА: О, таковог торжества није може бити никада било код нас. Ја сам ти мог'о само мало јавити, а други бољари и сам светли краљ приповедиће ти опширније. Допусти, светла госпођо, да се сад удалим. (Марија махне руком, скоротеча одлази).
МАРИЈА (устане): Мени се соба окреће. Јесу ли то оне лепе надежде, онај лепи санак о будућности сина мога. Душану круну, па још за живота! Куд ћу после ја, куд ли мој Синиша; зар лоза Влајкова да иструне без плода? О, Стеване, Стеване!


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.