Smrt Stefana Dečanskog/33
6.
DUŠAN pređašnji
DUŠAN: Šta je to?
TEOFIL (klekne): Milost, milost, svetli kralju!
SRETEN: Sjajna kruno, ovaj je s koga sam tako dugo u tavnici ležao. Ovaj me je oklevetao kod staroga kralja.
TEOFIL: Ja tebe, vojvodo? Ne opominješ li se kako sam te lepo primio?
DUŠAN: Velmožo Teofile, ja tebe dobro poznajem. Može biti da si i ti što prineo ovoj nesreći. No Bog neka ti sudi. (Momcima). Puštajte ga!
SRETEN: O, svetli kralju, ovaj da ne bude ubijen? Ne, molim te svim na svetu, daj ga meni u ruke da mu sudim.
DUŠAN (oštro): Zar smo mi pošli kao gusari i razbojnici, da ubijamo gde koga nađemo? Ako je što skrivio, ima suda. Odmah da se pusti i za njegov život ti ćeš mi jemčiti. Otpratite ga na bezbedno mesto.
TEOFIL: O, velikodušni kralju!
DUŠAN: Idi, ti to ne zaslužuješ, no Dušan nije ubica.
(Sreten s momcima otprati Teofila).
DUŠAN: Ah, svakom opraštam, svakoga branim, samo oca moga ne mogu. Otac, otac, zašto raskinu svezu detinje ljubavi, zašto umoči ruke svoje u krv nevinu? Zorko kakvu iskusi sudbinu črez mene nesrećnog; o, nikada, nikada te ne mogu zaboraviti.(Nasloni pečalno glavu na stub jedan, buna se čuje). Je li veća bila buna kod Strume nego sad što je? Moji privrženici sad mu plene dvorove, kao što je on meni. To li je postupak između oca i sina? (Pogleda na nebo). Prosti mi ti, koji srca vidiš; moja nije krivica, on je svezu ljubovi raskinuo.
|