Смрт Стефана Дечанског/33
6.
ДУШАН пређашњи
ДУШАН: Шта је то?
ТЕОФИЛ (клекне): Милост, милост, светли краљу!
СРЕТЕН: Сјајна круно, овај је с кога сам тако дуго у тавници лежао. Овај ме је оклеветао код старога краља.
ТЕОФИЛ: Ја тебе, војводо? Не опомињеш ли се како сам те лепо примио?
ДУШАН: Велможо Теофиле, ја тебе добро познајем. Може бити да си и ти што принео овој несрећи. Но Бог нека ти суди. (Момцима). Пуштајте га!
СРЕТЕН: О, светли краљу, овај да не буде убијен? Не, молим те свим на свету, дај га мени у руке да му судим.
ДУШАН (оштро): Зар смо ми пошли као гусари и разбојници, да убијамо где кога нађемо? Ако је што скривио, има суда. Одмах да се пусти и за његов живот ти ћеш ми јемчити. Отпратите га на безбедно место.
ТЕОФИЛ: О, великодушни краљу!
ДУШАН: Иди, ти то не заслужујеш, но Душан није убица.
(Сретен с момцима отпрати Теофила).
ДУШАН: Ах, сваком опраштам, свакога браним, само оца мога не могу. Отац, отац, зашто раскину свезу детиње љубави, зашто умочи руке своје у крв невину? Зорко какву искуси судбину чрез мене несрећног; о, никада, никада те не могу заборавити.(Наслони печално главу на стуб један, буна се чује). Је ли већа била буна код Струме него сад што је? Моји приврженици сад му плене дворове, као што је он мени. То ли је поступак између оца и сина? (Погледа на небо). Прости ми ти, који срца видиш; моја није кривица, он је свезу љубови раскинуо.
|