Smrt Stefana Dečanskog/27
7.
DMITRIĆ (s četom vojnika), pređašnji
DMITRIĆ: Svetli kralju, zlo, vojska nam odbeže, neprijatelj je u grad upao. Tvoji dvorovi puni buntovnika; zato brzo u Petrič, to je još jedan grad, koji će braniti zakonoga kralja.
DEČANSKI: Nesrećni ljudi, šta zahtevaju, šta im je nepravo?
DMITRIĆ: U njihovim ustima nije ništa drugo, nego „da živi kralj Dušan, nećemo staroga kralja". Kod ovakvog besnila njihovog sam bi život tvoj bio u opasnosti.
DEČANSKI: Od mojih podanika, od moje dece?
DMITRIĆ: O, nije to više onaj narod, koji te je blagosiljao, uživajući bezbednosti pod mudrim žezlom tvojim. Besnilo ih je raspalilo, i kao slepi trče, sami ne znaju kuda. — Buna se približuje, još je vreme da sačuvaš život od ovih neblagodarnih (pruži ruku).
DEČANSKI: Stani Dmitriću, ovde leže ostanci najplemenitijeg Srbina. (Pokazujući na Milorada) Nek' se u Dečane prenesu, u carsku grobnicu. Mrtva vrba neka tuži nad grobom tako vrlog detića, koji ¬je čuvstva svoja svojoj Zorki, život svoj za kralja svoga žertvovao. (S Dmitrićem i Dobrinjom odlazi; vojnici ponesu telo Miloradovo, zavesa pada).
|