Смрт Стефана Дечанског/27
7.
ДМИТРИЋ (с четом војника), пређашњи
ДМИТРИЋ: Светли краљу, зло, војска нам одбеже, непријатељ је у град упао. Твоји дворови пуни бунтовника; зато брзо у Петрич, то је још један град, који ће бранити законога краља.
ДЕЧАНСКИ: Несрећни људи, шта захтевају, шта им је неправо?
ДМИТРИЋ: У њиховим устима није ништа друго, него „да живи краљ Душан, нећемо старога краља". Код оваквог беснила њиховог сам би живот твој био у опасности.
ДЕЧАНСКИ: Од мојих поданика, од моје деце?
ДМИТРИЋ: О, није то више онај народ, који те је благосиљао, уживајући безбедности под мудрим жезлом твојим. Беснило их је распалило, и као слепи трче, сами не знају куда. — Буна се приближује, још је време да сачуваш живот од ових неблагодарних (пружи руку).
ДЕЧАНСКИ: Стани Дмитрићу, овде леже останци најплеменитијег Србина. (Показујући на Милорада) Нек' се у Дечане пренесу, у царску гробницу. Мртва врба нека тужи над гробом тако врлог детића, који ¬је чувства своја својој Зорки, живот свој за краља свога жертвовао. (С Дмитрићем и Добрињом одлази; војници понесу тело Милорадово, завеса пада).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|