Smrt Stefana Dečanskog/19
5.
Vrt u Svetkovićevom dvoru, na sredi vidi se jedna piramida. Sunce je selo, i suton se počinje hvatati.
ZORKA (U Crno obučena stupi): Mesto gorke radosti moje, mesto tugom i žalošću ispunjeno, ti me primi nesrećnu devojku, da na grobu majke odlakšam srcu, sudbom izmučenu, O grobe majke, tvrdi, kameniti, kakvo dobro skrivaš pod zatvorom crnim, ah na jedan trenutak daj mi videti, pa evo ti ostatak polak mog života. Majko, majko, moja mila majko, kakva teška sudba tvoju Zorku stiže. — Ah, na smrtnoj postelji tavnim, jedva razboritim glasom molila si se ti toplo i usrdno: „Bože, podaj mojoj Zorki sreću", i evo kako ti se molitva ispuni; tvoja je kći kraljica, al' je njeno srce u večito otpravljeno ropstvo. Stroga volja oca moga tako je odredila, i tebe nema, moja mila majko, da za mene koju reč prosloviš. Ne zna otac, majko, šta je čuvstvo mlađane devojke; strašljiv je jezik, majko, da mu srce slobodno otvori, da mu kaže, o žalostna majko, kako ono za Miloradom vene (poćuti. pa onda ustane). O Milorade, sva blaga velikog Dušana ništa nisu pored skupe ljubovi tvoje. K svemu me otac može prinuditi, samo ne da srce moje od tebe odvratim. Al' i ti to želiš? Ne, tvoja dobrota hoće da mi sreću kupi takvom skupom žertvom. O Bože, kuda on siromah bludi! Njegovo je mesto, kažu; otcepljena samoća; njegovo je bavljenje u gustoj neprohodimoj šumi; njegova je hrana nekuvano ko- renje; i sve ovo — mene radi. Milorade, Milorade, tvoja Zorka ne može te zaboraviti; srce moje, od detinjstva posvećeno tebi, ostaće tvoje do poslednjeg časa. (Obgrli piramidu). Čuj, majko, moju zakletvu, i ne proklinji u grobu tvoju nesrećnu Zorku; ona je od svakog na svetu ostavljena. (Spusti glavu).
|