Smrt Stefana Dečanskog/17
3.
RANKO, pređašnji
RANKO: Pomozi Bog, kume! — Svetlom kralju poklon od mene.
SVETKOVIĆ: Dobro mi doš'o, Ranko, dobro mi doš'o, kume, da te poslednji put zagrlim, i amanet ti moja Zorka. Bog zna, šta je sutra čeka. (Poleti mu suza, on ju brzo obriše). Na moju dušu i oči me već izdaju. Odkud suze u junaka?
RANKO: Šta je, kume, ne paraj mi srca, ili Ranka ne poznaješ? Kazuj šta ti suzu izgoni.
SVETKOVIĆ: Znaš, kume, u mlado doba kad na boj iđasmo, srce nam je od radosti igralo mreti za kralja i domovinu svoju. Al' da vidiš kako Dečanski pod starost usluge plaća. Ja sam ti oglašen, i svega imanja lišen.
RANKO: Ti, koji si primer vernosti bio?
SVETKOVIĆ: Evo mi šezdeset druga, i još nikada na neverstvo ne pomislih. Ali sad je drugojačije: mladi kralj moju kćer ljubi; to je krivica moja, zato moram da sam buntovnik. Nije šala, kolika zla iz toga za zemlju izviru.
DUŠAN: Svetkoviću, prestani, ti moga oca dobro ne poznaješ; jedna reč moja njega će ublažiti.
SVETKOVIĆ: Ali neće zmije, što mu otrov u zlatnoj čaši medljaju. Buntovnik, ja buntovnik; Ranko, ja buntovnik, oglašen, propisan, i ti ćutiš? Zaboravio si ona tri besna kurjaka pod Rudnikom?
RANKO (vatreno ga uhvati za ruku): Nisam, kume, evo ti moja ruka, u vatru, u Bojanu, za tobom ću ići.
SVETKOVIĆ: Brani me ovde, brate, jer je moj život uđi od maloga mravka. Kralj je njemu neprijatelj, dobro čuj, kralj mi je neprijatelj.
RANKO: I ti si skrstio ruke?
DUŠAN: Stani, vojvodo, kuda te podzemni duh vodi! Ti podižeš Svetkovića na kralja.
RANKO: Kad se o životu radi, bolje drugi, nego ja.
DUŠAN (uplašeno): Šta to reče?
RANKO: Očitao sam jedno pravilo iz knjige prirode.
DUŠAN: Moj je otac i protivu mene, pa da se na njega ustremim?
RANKO: Drugo je otac i sin, kraljeviću. Danas ga jarost do besnila podiže, sutra mu ljubov druge misli uliva. Ali kod staroga kralja kanda je i ovde protivno. Ta ako mu je Svetković kriv, zašto tebi ne pisa, da izvidiš, da kazniš; nego ovamo ti dao vlast kraljevati, a ovamo sam, kakve hoće, zapovesti šilje.
DUŠAN: Ja sam i kao sin i kao kralj potčinjen.
RANKO: Dakle žertvuj Svetkovića.
SVETKOVIĆ (očajno): u šeset drugoj godini da me ovo postigne! Bože, ti vidiš, mali mravak samo ću vrnuti na golijata kamen, koji mi glavi grozi. (U izumljeniju). Ranko kume, jesam li sam, ili ima još pomoći?
DUŠAN (uhvati ga za ruku): Za ime Boga, ne tamo.
SVETKOVIĆ (gleda ga s prezrenijem): I ti imaš obraza mene samoga puštati da moju glavu branim, ti, koji si svemu ovome povod i pričina.
DUŠAN: Po Bogu, to će se i bez krvi okončati.
SVETKOVIĆ: Ti moj zet nisi, ne možeš da budeš. Takvom mekušcu moju kćer da dam, koji je ni braniti ne ume, kad je u opasnosti!
DUŠAN: Svetkoviću, ha, vere mi, ti si bio kod Strume slep.
SVETKOVIĆ: Il' sam ja bio slep, ili si ti senka nekadašnjega Dušana.
DUŠAN: Šta zahtevaš od mene?
SVETKOVIĆ: Brani sebe, brani onoga, koga si u nesreću bacio.
DUŠAN: Da se na oca dižem, da krv ljudi mojih prolivam?
SVETKOVIĆ: Zar ti je moja tako malocena?
DUŠAN: Nikako, volim poginuti, nego da me zemlja proklinje.
SVETKOVIĆ: A ti idi tvom dobrom ocu, koji nevine ljude za buntovnike proglašuje, idi, ja ću sa ucenjenom mojom glavom sam sebe braniti i porodicu moju, oružanom ću je rukom braniti, razumeš li? I misliš ti, da ćeš time štogod dobiti? Po ulicama će se potomaka pevati, da si ti uzrok moje pobune.
Hajde, Ranko!
DUŠAN: Stani, Svetkoviću, stani još malo!
SVETKOVIĆ: Dobro. Kraljeviću, još jednu molbu imam. Ovaj dan neka bude poslednji što te moja kuća vidi. Našto tvoje prisustvo? Ono mi donosi samo nesreću, a nikakovu pomoć. Ostavi moju kćer na miru; njoj će biti neopisano milo, kad čuje da ju je onaj ostavio, koji je ni braniti nije vredan. Ona je za junaka, čoveka odvažna, a ne, ne ...
DUŠAN (metne ruke na oči): O, ja sam kukavica, kukavica. — Jadni Dušane, na dve vatre goriš.
|