[Slavu slavi Banović Stepane]
Slavu slavi Banović Stepane,
a ne zvao Kraljevića Marka,
jer je bio nešto u inatu;
častili se za nedelju dana,
al bez Marka tu nema veselja, 5
niti ima šale ni divana;
muka bilo banovim gostima:
„Fala tebi, Banović Stevane,
fala tebi i na tvojem častu,
jošte da je Kraljeviću Marko”. 10
Kad to začu Banović Stefane,
on doziva do dve verne sluge,
pa je njima bane govorio:
„Brzo ite u Prilepa grada,
do dvorova Kraljevića Marka, 15
neka dođe meni na pogozbu”.
Sluge idu Marku pa besedu,
na besedu, na visoku kulu;
kad ih spazi Kraljeviću Marko,
na noge se pred njih podigao, 20
tad govore dve banove sluge:
„Fala tebi, Kraljeviću Marko,
no pozdravlje od bana Stefana:
da mu dođeš danas na pogozbu”.
Kad sasluša Kraljeviću Marko, 25
od radosti na noge skočio,
pa doziva svoju vjernu ljubu:
„Čuješ li me, moja vjerna ljubo,
itro idi, družbinu mi zovi!”.
Kad dođoše u banove dvore, 30
dobro su ih tuna dočekali,
Marko uđe u sobe široke,
svi su gosti na noge okočili,
Marku mesto vrhu napravili,
i svi Marku za zdravlje napiju, 35
pa počeše vino da mi piju;
svi po redom rujno vino piju,
a kad redak doće na Ognjana,
al budala, čašu ne primio,
već on gleda postariju ćerku,[1] 40
Tad govori Kraljeviću Marko:
„Čuješ li me, Banović Stevane,
fala tebi i tvojemu častu,
hoću tebi jednu besediti,
nemoj tebi hatar da ostane”. 50
Progovara Banović Stefane:
„Zbori, Marko, što je tebi drago”.
Tad govori Kraljeviću Marko:
Da li vidiš mog ludog Ognjana,
da li hoćeš danas da kabuliš, 55
da mi dadeš ćerku[2] po stariju,
za mojega ludoga Ognjana?”
Progovara Banović Stefane:
„Daću ćerku[3] za mladog Ognjana
ako ide u more debelo, 60
da izlomi granje od nerandže,
da postavi u čelo trpeze,
da miriše moima gostima,
tad ću dati za Ognjana ćerku”.
Kad to začu dijete Ognjane 65
odma skoči ia noge lagane,
baš da ide u debela mora,
da donese granu od nerandže,
jer mu srce živo prepuknulo,
a za ćerkom Banović Stefana. 70
On otude u donje kamene
i osedla vranca Lastavicu;
kada ga je Marko sagledao,
na mah skoči od sofre gospodske
te on sleze dole u dvorove, 75
te govori ludome Ognjanu:
„Čuješ li me, budalo Ognjane:
ti ne jaši vranca Lastavicu,
već ti jaši moga tovnog Šarca,
ja se nadam u moga Šarina 80
da će i sad more pregaziti”;
još je dalje Marko svetovao:
„Čuješ li me moj ludi Ognjane:
kad ćeš prvo more da zagaziš,
tu ćeš naći drvo po visoko, 85
pod drvetom tri lepe devojke,
al ču li me, moj ludi[4] Ognjane,
ti se nemoj njima povratiti;
kad ćeš drugo more zaplivati,
ti istrgni sablju od kukova, 90
pa povrti oko uzenđija,
te pogubi sedamdeset hala;
kad ćeš treće more da zagaziš,
Šarac će te pravo odnijeti,
odnijeti pravo do nerandže; 95
a kad budeš, sine, pod nerandže,
nemoj nogu iz zengije vadit,
no ti slegni tanke polovine,
te izlomi granje od nerandže,
a kada ćeš natrag da se vratiš, 100
više iema niko da te zapre”.
No da vidiš ludoga[5] Ognjana,
on mi jahnu Šara od megdana,
pa izleze iz belih dvorova,
dotrča mu postarija ćerka[6], 105
pa govori mladomu Ognjanu:
„Ti ne idi na mora debela,
otići ćeš pa ćeš tam ostati,
jer ne znadeš Banović Stefana,
dvajes zeta za me je dobio, 110
svi dvajes je u more pratio,
ni jedan se natrag povratio”.
Al ne sluša Ognjan ludo dete
no otide pravo moru sinjem. —
Kad je prvo more zaplivao, 115
on naiđe na drvo visoko,
a pred njime tri lepe devojke,
al govore tri lepe devojke:
„Čuješ li nas neznana delijo:
skin se, more, sa dobra konjica, 120
pa ti ljubi prebijelo lice”.
Prevari se budala Ognjane,
te s obrznu Ognjan ludo dete,
i povadi nogu iz zengije,
al mu Šarac njikom besedio, 125
a repom mu oči zaslepio,
„Je l zabravi, Ognjan, ludo dete,
što je tebe Marko iaučio?”.
Sad se Ognjan malo dosetio,
namah vrati nogu u zenđiju, 130
potera ga dalje putovati;
kad su bili do drugoga mora,
i u drugo more zagazili,
stade Šarac, ni maći ne htede,
naljuti se budala Ognjane 135
pa ga bije oštrom bakračlijom,
i Šarcu je vako besedio:
„Hajde, Šarče, pusti da ostaneš”.
Šarac njemu viskom odgovara:
„Ne znaješ li, Ognjan, dete ludo, 140
što je tebe Marko naučio:
ta otrgni sablju od kukova
pa je mahni oko uzengija,
te pogubi sedamdeoet hala”.
Kad to začu Ognjan dete mlado, 145
te poteže sablju od kukova
i pogubi sedamdeset hala;
tada pođe Šarac preko mora.
Kad zapliva i u treće more,
pravo ode Šarac na nerandže; 150
on mi vadi nogu iz zenđije,
da se skine nerandže da krši;
opet njemu Šarac besedio:
„Ne znaješ li, luda adžamio,
kako te je Marko naučio?” 155
Tad se Ognjan bio dosetio,
vrati nogu u te uzenđije,
pa savio tanke polovine,
te odlomi granje od nerandže,
pa se odma natrag povratio. 160
Dok se Ognjan na putu bavio,
ban mislio da je poginuo,
pa uzima čašu rujna vina
i nazdravlja Kraljeviću Marku:
„Zdrav si, Marko, od Prilipa grada 165
da pijemo ovu čašu vina,
a za dušu Ognjanu nejačku,
ja znam Ognjan da je poginuo”.
Marko uze čašu da nazdravi,
i ovako Marko govorio: 170
„Zdrav da si mi, Banović Stefane!
ovu čašu i ovu zdravicu,
da pijemo Ognjanu za zdravlje,
ako bog da i suđeno bude
sad će Ognjan kod dvorova biti, 175
i doneti granja od nerandže".
Jošte behu u tom razgovoru,
kad eto ti Ognjana deteta,
pa se skida sa bojnoga Šarca;
sam se Šarac po dvorovi voda, 180
Ognjan ide pravo uz stubicu,
u rukama granje od nerandže;
kada uđe u šarene sobe
on istrže sablju iz korica
da pogubi Banović Stefana, 185
i ovako njemu govorio:
„Čuješ li me, Banović Stefane,
odseću ti glavu sa ramena:
kad ti nemaš ćeri za davanje,
zašto praćaš junake u more, 190
da ih gubiš bez boga jedinog?”
Odista ga pogubiti htede;
skoči Marko sa zemlje na noge,
pa dofati ludoga Ognjana,
da ne gubi Banović Sgefana, 195
„Nemoj, reče, tasta da pogubiš,
daće tebe ćerku[7] po stariju”.
Pa uzeše ćerku[8] po stariju,
svi mu gosti kićeni svatovi,
vrnuše se do Prilipa grada, 200
svadbu čine za nedelju dana.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
