[Славу слави Бановић Степане]
Славу слави Бановић Степане,
а не звао Краљевића Марка,
јер је био нешто у инату;
частили се за недељу дана,
ал без Марка ту нема весеља, 5
нити има шале ни дивана;
мука било бановим гостима:
„Фала теби, Бановић Стеване,
фала теби и на твојем часту,
јоште да је Краљевићу Марко”. 10
Кад то зачу Бановић Стефане,
он дозива до две верне слуге,
па је њима бане говорио:
„Брзо ите у Прилепа града,
до дворова Краљевића Марка, 15
нека дође мени на погозбу”.
Слуге иду Марку па беседу,
на беседу, на високу кулу;
кад их спази Краљевићу Марко,
на ноге се пред њих подигао, 20
тад говоре две банове слуге:
„Фала теби, Краљевићу Марко,
но поздравље од бана Стефана:
да му дођеш данас на погозбу”.
Кад саслуша Краљевићу Марко, 25
од радости на ноге скочио,
па дозива своју вјерну љубу:
„Чујеш ли ме, моја вјерна љубо,
итро иди, дружбину ми зови!”.
Кад дођоше у банове дворе, 30
добро су их туна дочекали,
Марко уђе у собе широке,
сви су гости на ноге окочили,
Марку место врху направили,
и сви Марку за здравље напију, 35
па почеше вино да ми пију;
сви по редом рујно вино пију,
а кад редак доће на Огњана,
ал будала, чашу не примио,
већ он гледа постарију ћерку,[1] 40
Тад говори Краљевићу Марко:
„Чујеш ли ме, Бановић Стеване,
фала теби и твојему часту,
хоћу теби једну беседити,
немој теби хатар да остане”. 50
Проговара Бановић Стефане:
„Збори, Марко, што је теби драго”.
Тад говори Краљевићу Марко:
Да ли видиш мог лудог Огњана,
да ли хоћеш данас да кабулиш, 55
да ми дадеш ћерку[2] по старију,
за мојега лудога Огњана?”
Проговара Бановић Стефане:
„Даћу ћерку[3] за младог Огњана
ако иде у море дебело, 60
да изломи грање од неранџе,
да постави у чело трпезе,
да мирише моима гостима,
тад ћу дати за Огњана ћерку”.
Кад то зачу дијете Огњане 65
одма скочи иа ноге лагане,
баш да иде у дебела мора,
да донесе грану од неранџе,
јер му срце живо препукнуло,
а за ћерком Бановић Стефана. 70
Он отуде у доње камене
и оседла вранца Ластавицу;
када га је Марко сагледао,
на мах скочи од софре господске
те он слезе доле у дворове, 75
те говори лудоме Огњану:
„Чујеш ли ме, будало Огњане:
ти не јаши вранца Ластавицу,
већ ти јаши мога товног Шарца,
ја се надам у мога Шарина 80
да ће и сад море прегазити”;
још је даље Марко световао:
„Чујеш ли ме мој луди Огњане:
кад ћеш прво море да загазиш,
ту ћеш наћи дрво по високо, 85
под дрветом три лепе девојке,
ал чу ли ме, мој луди[4] Огњане,
ти се немој њима повратити;
кад ћеш друго море запливати,
ти истргни сабљу од кукова, 90
па поврти око узенђија,
те погуби седамдесет хала;
кад ћеш треће море да загазиш,
Шарац ће те право однијети,
однијети право до неранџе; 95
а кад будеш, сине, под неранџе,
немој ногу из зенгије вадит,
но ти слегни танке половине,
те изломи грање од неранџе,
а када ћеш натраг да се вратиш, 100
више иема нико да те запре”.
Но да видиш лудога[5] Огњана,
он ми јахну Шара од мегдана,
па излезе из белих дворова,
дотрча му постарија ћерка[6], 105
па говори младому Огњану:
„Ти не иди на мора дебела,
отићи ћеш па ћеш там остати,
јер не знадеш Бановић Стефана,
двајес зета за ме је добио, 110
сви двајес је у море пратио,
ни један се натраг повратио”.
Ал не слуша Огњан лудо дете
но отиде право мору сињем. —
Кад је прво море запливао, 115
он наиђе на дрво високо,
а пред њиме три лепе девојке,
ал говоре три лепе девојке:
„Чујеш ли нас незнана делијо:
скин се, море, са добра коњица, 120
па ти љуби пребијело лице”.
Превари се будала Огњане,
те с обрзну Огњан лудо дете,
и повади ногу из зенгије,
ал му Шарац њиком беседио, 125
а репом му очи заслепио,
„Је л забрави, Огњан, лудо дете,
што је тебе Марко иаучио?”.
Сад се Огњан мало досетио,
намах врати ногу у зенђију, 130
потера га даље путовати;
кад су били до другога мора,
и у друго море загазили,
стаде Шарац, ни маћи не хтеде,
наљути се будала Огњане 135
па га бије оштром бакрачлијом,
и Шарцу је вако беседио:
„Хајде, Шарче, пусти да останеш”.
Шарац њему виском одговара:
„Не знајеш ли, Огњан, дете лудо, 140
што је тебе Марко научио:
та отргни сабљу од кукова
па је махни око узенгија,
те погуби седамдеоет хала”.
Кад то зачу Огњан дете младо, 145
те потеже сабљу од кукова
и погуби седамдесет хала;
тада пође Шарац преко мора.
Кад заплива и у треће море,
право оде Шарац на неранџе; 150
он ми вади ногу из зенђије,
да се скине неранџе да крши;
опет њему Шарац беседио:
„Не знајеш ли, луда аџамио,
како те је Марко научио?” 155
Тад се Огњан био досетио,
врати ногу у те узенђије,
па савио танке половине,
те одломи грање од неранџе,
па се одма натраг повратио. 160
Док се Огњан на путу бавио,
бан мислио да је погинуо,
па узима чашу рујна вина
и наздравља Краљевићу Марку:
„Здрав си, Марко, од Прилипа града 165
да пијемо ову чашу вина,
а за душу Огњану нејачку,
ја знам Огњан да је погинуо”.
Марко узе чашу да наздрави,
и овако Марко говорио: 170
„Здрав да си ми, Бановић Стефане!
ову чашу и ову здравицу,
да пијемо Огњану за здравље,
ако бог да и суђено буде
сад ће Огњан код дворова бити, 175
и донети грања од неранџе".
Јоште беху у том разговору,
кад ето ти Огњана детета,
па се скида са бојнога Шарца;
сам се Шарац по дворови вода, 180
Огњан иде право уз стубицу,
у рукама грање од неранџе;
када уђе у шарене собе
он истрже сабљу из корица
да погуби Бановић Стефана, 185
и овако њему говорио:
„Чујеш ли ме, Бановић Стефане,
одсећу ти главу са рамена:
кад ти немаш ћери за давање,
зашто праћаш јунаке у море, 190
да их губиш без бога јединог?”
Одиста га погубити хтеде;
скочи Марко са земље на ноге,
па дофати лудога Огњана,
да не губи Бановић Сгефана, 195
„Немој, рече, таста да погубиш,
даће тебе ћерку[7] по старију”.
Па узеше ћерку[8] по старију,
сви му гости кићени сватови,
врнуше се до Прилипа града, 200
свадбу чине за недељу дана.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
