Skenderbeg/34
3.
SABELjA vodi MAMICU, pređašnji
SABELjA: Čestiti padiša, zarobljenu vodim ti ovu ženu, sestru tvoga dušmanina, da nad njom srce iskališ. Koliko nam brat joj dosađuje, toliko nam i ona čini pakosti.
MUSTAFA: Zmijče, neće da osramoti rod.
MURAT: Jesi li ti sestra Skenderbegova?
MAMICA: Jesam, svetli care.
MURAT: Šta te je prinudilo da preslicu s oružjem promeniš?
MAMICA: Tvoja sila. Ti si strašan, ti si jak; i da nije ustalo kod nas veliko i malo, muško i žensko, odavno bi nas progutao!
MURAT: Ima li Skenderbeg više sestara?
MAMICA: Nema do mene jedne.
MURAT: I tu će izgubiti.
MAMICA: Ako caru Muratu nije stid izlivati jarost nad jednom ženom, ženom zarobljenom.
MURAT: Ti si mojoj vojsci nanosila štetu.
MAMICA: Vrlo malu, care, sproću onoga što je muška ruka učiniti kadra.
MURAT (poćuti): Želiš li biti slobodna?
MAMICA: Moj brat neće žaliti novaca za otkup moj, a dosta ima i tvoga roblja u nas.
SABELjA: O, čestiti care, dušmansko je ovo koleno, nemoj je puštati. Ona jedna više vredi, nego mnogi muški.
MAMICA: Varaš se, paša. Kakve su u nas druge žene, ja se mogu nazvati slabotinja. Svaka ima bar dvaput više junaštva.
MURAT: I svaka će kao ti život okončati, koja mi god u ruke padne.
MAMICA: Moj brat ni jednog roba nije pogubio, nego ti je šiljao natrag, često i bez otkupa.
MURAT: Šiljao, da ih posle mačem poražava, jer se nada opet ih naći na bojištu. A vas kriju šume i brda, kriju gradovi i neprohodima mesta. Zato se i ne možeš drugomu čemu nadati, nego smrti. — (Tiše) No ja hoću opet velikodušan sproću tebe da budem.
MAMICA: Velikodušije porađa udivljenje, i ja ću tvoju dobrotu pripovedati mojim Albanezima, koji znaju i u neprijatelju hvaliti ono što je lepo i blagorodno.
MURAT: Je li i kod vas običaj da čovek bude blagodaran onome, koji mu kakvo dobro učini?
MAMICA: Istina, koji drugom dobro čini, ne treba da traži od njega ravnu ljubov. — Zašto na taj način ne bi bilo dobročinstvo, nego zajam, koji sam ti vratila. No opet blagodarnost nije strani cvet u epirskoj zemlji.
MURAT: Velikodušije moje ne zahteva da mi ravnom merom plaćaš. Ja ne tražim od tebe ni novaca, niti da se roblje povraća, nego samo ono što će i za vas biti polezno.
MAMICA: Što je pravo i polezno, to će mi brat i bez toga učiniti.
MURAT: Da ti pokažem kako sila na tebe držim, pustiću te bez ikakva jamstva, samo na zakletvu.
MAMICA: Zakletva je strašna stvar. Šta zahtevaš od mene?
MURAT: Osvesti tvoga zabluđenog brata da morate najposle od moje sile propasti, neka mi se pokori, ja ću mu ne samo oprostiti, nego ću ga još namestiti zapovednikom u Albaniji.
MAMICA: Držiš li nas, care, za bezumne? Da je hteo narod biti pod tvojom vladom ne bi ni ustajao na oružije.
MURAT: S vama će zapovedati Skenderbeg.
MAMICA: Ali po tvojoj volji? Je l'?
MURAT: U moje ime. Ja ću ga smatrati kao moje dete. Što god učini, neću kvariti.
MAMICA: A kad on umre? No ova je stvar visoka za moju pamet; pošlji čoveka Skenderbegu, nek' se s njime razgovori.
MURAT: Moja je volja da ti to učiniš.
MAMICA: Ako me samo ushte poslušati.
MURAT: Ja hoću da se zakuneš, da ćeš ga privoleti.
MAMICA: Pa ako moj trud bude zabadava?
MURAT: Onda treba da ga smatraš kao čoveka koji želi da upropasti svoje otečestvo, pa da ga otruješ.
MAMICA: I na to da se zakunem?
MURAT: Na to.
MAMICA: Care Murate, ti valjda ne znaš da u nas nema ništa milije, nego brat sestri.
MURAT: Za ljubov cele zemlje i brat treba da se na žrtvu prinese.
MAMICA: Sačuvaj Bože, da će jedna kod nas to učiniti!
MURAT: A ti se zaveri da ćeš druge vojvode nagovoriti, da se meni predadu.
MAMICA: I to neću.
MURAT: Da iskupiš tvoj život?
MAMICA: Kako mi Bog da, ali je zahtevanje veliko.
MURAT: Najveća je dužnost život.
MAMICA: Otac me je učio da je najveća dužnost poštenje, pa onda dolazi život.
MURAT: I ti nećeš?
MAMICA: Kako ću?
MURAT: Ha, devojko, ti se igraš mojom dobrotom. Obreci, vere mi, jer će te skupo stati jogunstvo tvoje.
MAMICA: U vlasti ti je činiti što hoćeš; ali ja ti obreći ne mogu.
MURAT: Vodite je na muke, usijajte gvožđa, živu je pecite; otsecite joj najpre jednu ruku, posle drugu, pa je onda umorite. Odmah da se zapovest izvrši.
MAMICA (počem su je poveli): Opet mi se ne može gore prigoditi od smrti.
MURAT: Stan'te! Ti si, devojko, zaslepljena, mahnita; misliš, da je lako trpeti muke, kao što pevaš junaka koji je poginuo? Tebe mladost vara; još ti dva sata ostavljam: promisli se da se ne pokaješ onda, kad već docne bude.
MAMICA: Nikada, care, nikada ti poreći neću, što sam ti otoič kazala. Mučio me danas, ili me pogubio sutra, volja se moja ne menja.
MURAT: Ženo, đavole, reci: „hoću", a kad odeš, čini što ti je drago!
MAMICA: Strašno je primiti zakletvu na dušu.
MURAT: Vodite je pod onaj šator i dobro čuvajte do dalje zapovesti.
(Odvedu Mamicu).
MEHMED: Bre trebalo bi drugojačije s njom!
MURAT: Da je pogubim? nagla mladosti! (Čuje se truba).
MUSTAFA: Skenderbeg dolazi.
MURAT: Mehmed će ostati kod mene. Vi drugi udaljite se i stojte pred vojskom. Prevare neću nikakove, razumete li?
MEHMED: Ja bih opet rekao, tata, da ga ne puštaš preda se; neka zna da si veći. Vidiš kako si slab.
MURAT: Slab? O, danas sam najjači; danas je strašni sud. (Pašama) Odlaz'te! Sad, Murate, tu će sam Bog raspoložiti.
|