Skenderbeg/20
5.
AMEŠA, pređašnji
AMEŠA: Slatki striče, hoćeš li me primiti?
SKENDERBEG: Ameša, otkud ti?
AMEŠA: Posle onakve rane, koju si Muratu naneo, možeš li i pomisliti da će Skenderbegova poroica ostati na miru?
SKENDERBEG: Razumem te, no ti si bio Turčin!
AMEŠA: I otac mi klanjaše u džamiji, pa kako prođe? — Užas me podilazi, kad se setim kako ga dušmanski ugušiše pred našim očima.
SKENDERBEG ...............................
AMEŠA: Kakvu je nadeždu polagao Murat, kad si na Janka polazio, videli smo svi. Najedanput doleti glas: „izgubili smo bitku." Niko neće da veruje, a Murat najmanje, dok se tvoje delo ne obelodani, i car zapenuši od ljutine. Na koga će da iskali srce, nega na tvoj rod, kad mu ti nisi među noktima. U dobro vreme pročuje mi mati, i s velikom mukom jedva utečem iz Jedrena. Potera za mnom na sve strane; uteći je teško, ali ljubav materina dve glave ima. Po njenom savetu načinim se lud; ti znaš, Turčin ludoga smatra kao sveca, te bez vreda dokopam se Albanije.
SKENDERBEG: Pa šta sad misliš?
AMEŠA: Pomagati braći, koliko mogu.
SKENDERBEG: Tebe je bula rodila.
AMEŠA: Ne pozleđuj rane. Nisi li i ti turskoga sveca slavio, kao i sva naša rodbina? Ali zato nije ti prestala teći po žilama krv Kastriotova, kao i meni Repošina.
SKENDERBEG: I ja i moja braća primili smo sveto krštenje u detinjstvu našem i obučeni smo u zakonu naših praotaca. Tebi je to sve nepoznato i strano.
AMEŠA: Domašam šta ti je u glavi. Ti se bojiš da nije ovo od mene šeretluk, da me nije car poslao tebe prevariti, upropastiti, izdati te. Pravo imaš, i ja, koji sam mislio biti se, ostaću kod kuće. Samo me nemoj terati iz zemlje, jer nemam kud. Kadgod ti pamet kaže, zatvori me da ne sumnjaš, pa po vremenu, ako se bolje uveriš, može biti i drugojače.
SKENDERBEG (Vranjaninu): Moj sinovac.
VRANjANIN: Dobro nam došao, viteže! Ako si pravi sin Repošin, ne možeš biti drugojačiji, nego ljubiti otečestvo. Ja sam ga poznavao kao vatrenog Albaneza, i suze one, koje je pri polasku prolivao, zapečatiše ljubov prema rodu svom. Dobro nam došao, i Albanija se množila vrsnim junacima u ovo tesno vreme.
AMEŠA: Ja moju zemlju jošte ne poznajem, no dela, koja sam mislio na ugled staviti, pokazala bi, jesam li dostojan da potomak budem loze Kastriotove.
SKENDERBEG (uhvati ga za ruku): Dete moje Ameša, niko ne poznaje tvoju snažnu mišicu tako kao tvoj stric. Ti si došao k nama i ja te primam u kolo vrsnih plemića, koji su se tvrdo zakleli ne ostavljati zemlju do poslednje kaplje krvi.
AMEŠA: Krv i život, Bog mi je svedok, polagaću rado za staru našu postojbinu.
SKENDERBEG: I Bog neka te blagoslovi tako, kao što ti je namera čista i postojana.
AMEŠA: Pređe, nego što stupim u kolo narodnih branitelja, želja mi je tvrda da se pokrstim. Krst treba da nosi svaki na prsima, koji se za krst i veru bori. Ja sam u tuđem zakonu vaspitan, no hoću da umrem u veri praotaca.
SKENDERBEG: Istom sada polaže sestra mi zakletvu vernosti svome zaručniku. Hajdmo, da i ti stari gad u crkvi Božijoj spereš.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|