Skenderbeg/19
4.
VRANjANIN: Evo me, Skenderbeže, srećna u zemlju.
SKENDERBEG: Dobro mi došao, Vranjanine; donosiš li vesele glasove?
VRANjANIN: Vesele, koliko se može. Mlečanima je po volji tvoj preduzetak, jer znaš: igra medved u komšiluku, pa se boje da ne dođe i k njima. Pomoći u vojsci ne mogu dati, jer su sami ratom zapleteni, nego dadoše novaca u pomoć i obećaše i više poslati.
SKENDERBEG, Hvala im i na tom. Kod novaca naći će se i najamnika.
VRANjANIN. Posle dođem u Dubrovnik, pa i tu nađem povoljne ćudi sproću nas, jer trgovina ište slobodu, a gde Turčin zavlada, nema slobode ni trgovine.
SKENDERBEG: Šilju li i oni novaca?
VRANjANIN: Šilju i dve hiljade junaka u pomoć. Moji Kotorci ne hteše biti gori, te nam i oni toliko obećaše. Stefan Crnojević, ban crnogorski, stupa s nama u prijateljstvo. On već vojsku kupi, da udari s leđa.
SKENDERBEG (zagrli ga): Vranjanine, moj Vranjanine!
VRANjANIN: No još ti i druge vesti imam. Srbljima u Srbiji i Ercegovcima ne stoji se, kad se radi a istrebljenju njinog glavnog neprijatelja. Despot Đurđe učinio je s Muratom mir, i obećao mu kćer svoju Maru dati za suprugu; budala, traži da ga onaj održi u vlasti, koji mu je dosad toliku zemlju osvojio!To vide Srblji, pa se tajno spremaju k nama, da oglede mišice junačke, kojeno su Turcima poznate.
SKENDERBEG: Sad se ne bojim da će nam neprijatelj dosaditi. Junaci, Bog nam je u pomoći! Naša jedna tisuća vredi više od njihovih deset, jer se mi borimo za zemlju, za ognjište dedova naših, a oni idu samo da pljačkaju i kradu. Kroju ćeš braniti ti, Vranjanine, i junački Topija, a mi ćemo na čistini koliko se može. Nemoćni starci, deca i žene da se izvedu napolje, da vam plačem i jaukom ne smetaju.
MAMICA: Slatki braca, mene ostavi u gradu!
SKENDERBEG: Tebe slabu devojku!
MAMICA: Sramota je reći da je sestra Skenderbegova slaba.
VOJISAVA: Jeste, Đorđe, nas ostavi ovde, živela sam četrdeset godina u Kroji, hoću i da umrem u Kroji!
SKENDERBEG: Ali, mati, opsada će biti žestoka.
VOJISAVA: Zar ćemo mi skrstiti ruke?
MAMICA: Ume Albaneskinja i strelom i puškom. Mi ćemo junacima rane previjati, kamenje i strele dodavati, pomagati i boriti se.
VRANjANIN: Đorđe, ni malo se Mamica ne hvali; žena i kći Kastriotova uvek su mogle zameniti junaka.
SKENDERBEG: Kad želite, neka bude. Ti, Topija, ljubiš moju sestru, i ona te uzajamno miluje. Crkva je otvorena; venčajte se, i zajedno branite grad od neprijatelja.
TOPIJA: O, kraljeviću, na tom daru kako da ti blagodarim!
SKENDERBEG: Život žrtvujući za otadžbinu. — Časovi su nam skupi. Mati, otpravi ih u crkvu, mene poslovi zadržavaju.
VOJISAVA: Hodite, deco, da majka vidi i ovu radost. (S Topijom i Mamicom odlazi).
SKENDERBEG: Sad, vrsni Vranjanine, da raspoložimo našu vojsku. Tebi predajem grad, i ne sumnjam da ga nećeš umeti braniti. Ja ću se s ostalom vojskom utvrditi na Dumenišu planini, i s te strane nemaš se bojati nikakve opasnosti. Popalićemo sve žito, koje nije moglo biti požnjeveno, i zatrpaćemo potoke da neprijatelj ne može dugog stanka imati. U zasedama postaviću hrabroga Musu i vojvodu Tanasija da ih dočekaju, te ćemo tako s Božijom pomoću neprijatelje satrti i istrebiti.
|