Sin velmoža
Što ne zaklikćeš preko svih ravnica,
Da slavom svojom razbudiš zvonike?
Što mrk ti pogled izbrazdana lica
Pronire žudno maglene vidike?
Riznice tuđe čovekova uma
Ti, burom šiban, gromovima gromljen,
Kroz vekove si čuvao bez šuma
Oslonjen ćutke na svoj skiptar slomljen.
Jer stid te beše da ti suza kane
I mrtva nada pred udesom kleči.
Samo bol tihi nezarasle rane
Krila je tvoja molitva bez reči.
A sada vidiš grabljivci ti streme,
Da pljunu čelo, koje umor brazda.
Ti čekaš udar, a usne ti neme,
Jer znaš da sudba za borbu te sazda.
Ćutljivče, pogled tvoj nebesa svlači,
Jer ponos ti je skamenio žile,
A prah ti zvezda okom se navlači,
U kom su veo strast i patnja skrile.
O, to je oko što besmrtnost zrači.
1913
