Sinovi zemlje sunca
I vođeni večno mišlju o beskrajnom,
Misleni i gordi, puni ostvarenja,
Lutaju kroz pustoš, pipaju za tajnom
Šibani olujom strašnog iskušenja.
I pred strašnim mrakom što vrh zgaslog žara
Preti da hram sveti oskrvni, izdrozga,
Čupajući jetru iz svojih nedara,
Seju svetlost krvlju vlastitoga mozga.
Zaljubljen strasno u papirus, sižu
Za zvezdama koje svetlošću ih pune.
I rasuvši sebe vrh crva što gmižu
Osećaju kako svest u njima trune.
A svetlosti nema što se od njih rasu,
Mru oči punjene sjajem želje jedne
I dželat u mozak njihov sumnju nasu!
Učitelj života, dok mu usne žedne,
Umire kunući u ledenom času.
(Bez datuma)
