Senjani izbavljaju Gojka Desančića
0001 Piju vino Senjani junaci
0002 U podrumu od kamena sinja,
0003 Među njima Pero Mrkoniću,
0004 Vino služi gospoja Desanka,
0005 Vino piše i pesme pevaše.
0006 Al’ besedi gospoja Desanka:
0007 „Oj sinovče, Pero Mrkoniću,
0008 Vino piješ i pesme pop’jevaš,
0009 A moj Gojko leži u tavnici,
0010 Bre u pustoj kuli Tovaginoj!“
0011 Besedi joj Pero Mrkoniću:
0012 „Strino moja, gospojo Desanko,
0013 Daj ti meni tri kante dukata,
0014 Da udarim u Senjane vinom,
0015 Ne bi l’ mi se više obećalo ─
0016 Ja ću tebi izvaditi Gojka!“
0017 Peri veli gospoja Desanka:
0018 „Oj sinovče, Pero Mrkoniću,
0019 Da je meni tri kante dukata,
0020 Ja bi njega izvadila sama!“
0021 Opet Pero strini progovara:
0022 „Strino moja, gospojo Desanko,
0023 Znaš li ono u prošla vremena
0024 Kad bi Gojko senjski barjaktare,
0025 Kad mi silno zarobismo blago,
0026 Ne brojismo groše i dukate,
0027 Već zeleni kalpaci d’jelismo,
0028 Svakom došlo po triest kalpaka,
0029 Gojku došlo trideset i sedam ─
0030 Di su, dakle, Gojkovi dukati?“
0031 To se strini na ino ne može,
0032 Ona šeće u podrume doljne,
0033 Pa uzima srebrne ključeve
0034 I otvara pletene sepete,
0035 Iz nji grabi tri kante dukata,
0036 Pa udare vinom u Senjane,
0037 Sve se više gospi obećava.
0038 Gospa skupi po izbor junaka,
0039 Puno pravo do šezdeset glava,
0040 Te odoše Tovaginoj kuli,
0041 Gdino sedi u tavnici Gojko.
0042 Kad stigoše oko kule puste,
0043 Besedio Pero Mrkoniću:
0044 „Da moj brate, Gojko Desančiću,
0045 Otkuda je najlošija kula,
0046 Otkuda se može prokopati,
0047 Prokopati, lakše razvaliti?“
0048 Odgovara Gojko Desančiću:
0049 „Od mora je najlošija kula,
0050 Otuda se može prokopati,
0051 Prokopati, lakše razvaliti,
0052 Otuda je ponajtanja kula ─
0053 Tri aršina mermera kamena
0054 I do četir’ rastova drveta!“
0055 Kopaše je Senjani junaci,
0056 Kopaše je do zorice bele.
0057 Kud udari Pero Mrkoniću,
0058 Tud se trese kula iz temelja,
0059 Pa se čupa iz temelja pusta;
0060 Kud udare Senjani junaci.
0061 Pršti samo drvo u kamenu ─
0062 Jedva zorom provališe kulu.
0063 Izvadiše Gojka Desančića,
0064 Al’ ga teška ne oproste gvožđa,
0065 Ne mož’ nitko gvožđe rastaviti,
0066 Sve ga nose na prsi junački.
0067 Za njima se povija potera.
0068 Kad se vide u nevolji teškoj
0069 Pod poterom Senjani junaci,
0070 Gojka meću na zelenu travu,
0071 Sami glavom u goru zbjegoše.
0072 Besedio u nevolji Gojko:
0073 „Da moj brate, Pero Mrkoniću,
0074 Kad me nisi oprostio gvožđa,
0075 Zašt’ me, brate, u veće uvali?
0076 Ne krijte se po gori zelenoj,
0077 Već bacite oganj vatre žive,
0078 Pa zbunjujte golemu poteru!“
0079 U tom stiže golema potera;
0080 Oganj baci Pero Mrkoniću
0081 I za njime Senjani junaci ─
0082 Razbegla im golema potera,
0083 A Senjani Gojka na konjica,
0084 Pa ga nose dvoru bijelome.
0085 Daleko ji ugleda Desanka,
0086 Pa je ona sobom besedila:
0087 „Oči moje, tako mi gledale ─
0088 Il’ je senka Gojka Desančića,
0089 Ili je senka ili me varate?“
0090 U tom dođe svita u Senjane,
0091 Dobavila Gojka Desančića.
0092 Klanjala se Desanka gospoja,
0093 Pa poljubi Petra Mrkonića,
0094 Njega ljubi u čelo junačko:
0095 „Fala tebi, moj mili sinovče!“
0096 Odgovara Pero Mrkoniću:
0097 „Nisam junak falu zaslužio,
0098 Već tvoj Gojko, koji nas nauči;
0099 Ljubi sina, Desanka gospojo,
0100 Svi bi danas izgubili glave!“
0101 Ves’o budi senjski gospodare
0102 I svi tvoji Senjani junaci,
0103 Koji znate udesiti s Turci!
