Seoska učiteljica/XIX
XIX
Dođe ispit. Ljubica se tek oporavila od bolesti, pa živa premrla od straha. Istina, Gojko je radio i sa njenom decom, dok je bolovala, ona sama vidi kako je mnogo on uradio, ali se ipak plaši, Mnogo plaši... A Gojko se ne boji ispita, on zna da su deca valjano spremljena, i to mu nije prvina. Ali se boji revizora, i ne zbog ocene, nego prosto onako, boji ga se kao čoveka oštra i ozbiljna, boji se onih nekoliko časova, što će ih morati provesti sa njim... A posle... biće najsrećniji, jer će ostati sam, i neće se bojati nikakvih muka ni stradanja...
Ljubica se pokaza na ispitu neobično prgava. Kako je radila preko godine, tako nastavi i na ispitu: stade vikati pa decu, ljutiti se, umalo ne počeše stradati detinji čuperci. Ona još nije stekla onu neobičnu veštinu mnogih starih učitelja, da cele godine tuku decu dušmanski, a na ispitu deca vesela, smeše se na učitelja, gledaju ga slobodno... a on se uprepodobio, pa samo trepće i miluje decu po glavi... Ko bi pomislio, da se u takvoj školi cele godine razleže jauk i plač jadne, nemoćne dečice !... Ljubica za tu veštinu nije ni znala, pa zato joj revizor smanji ocenu i dade četvorku, rekavši da je inače ceo rad odličan. I Gojko se mnogo splete sa pitanjima iz računa, ali njemu ne pokvariše odličnu ocenu, te tako on imađaše žaliti samo Ljubicu, što se onako netaktična pokaza. Revizor otpusti decu kućama, reče im da dođu u školu na Petrov-dan, pa ode.
Svrši se ta neobična školska godina!... »Dakle, to je ispit !... mišljaše Ljubica potom. Bogme strašno!... nije baš tako obično, kako pričaju. Ne mogu još da se priberem od straha«. Još istoga dana Gojko je odveze njenu ocu, pa se on drugoga dana vrati, rekavši da će preduzeti neki veći put. Međutim, o putu on nije ni mislio, nego je željno očekivao taj dan, kad će se naći sam, sa svojim vernim Stojanom, u onoj čistoj sobici, pa živeti tako bezbrižno celo leto... ležati na krevetu i misliti, ne bojati se ničijega hladna pogleda, ne strahovati od iznenadnih događaja... ostaviti eve na stranu, pa živeti... živeti slavno !...
I Gojko doista prožive školski raspust u zadovoljstvu i odmori se od onolikoga stradanja i patnji, što ih preturi za godinu dana... On nikada nikoga ne zapita za Ljubicu ni gde je ni šta radi. Tražio je premeštaj za oboje u drugi okrug, pa sad samo sedi i čeka...
Poče nova godina. Velja dobi premeštaj na železničku stanicu, gde je ono držan zbor, a na njegovo mesto odmah dođe jedan njihov drug iz Učiteljske Škole, godinu dana stariji po školi, a znali su ga dobro i Gojko i Velja. Gojko nije dobio premeštaj, to mu javiše drugovi, koji su se bavili u Beogradu. On sleže ramenima i poče upisivati decu u prvi razred. »Da se trpi!... reče u sebi. Dođe vreme da se opet strada!... A ove ću jeseni teško stradati, to znam... jer sam letos blagovao... To se mora platiti!... Šta li će biti, Bože ?... Svejedno, šta bude!«... I on, pokoran sudbini spremi se za dalja stradanja, držeći da to tako mora biti, da je se i rodio za to: da strada, da se pati večno...
Dođe i Ljubica. Izmenila se. Zdravlje je popravila, ali ona došla nekako sasvim drukčija. Uozbiljila se još više, ali je nekako postala, ravnodušna prema svemu. Sa Gojkom se pozdravi obično, kao da su se pre dva časa rastali.
— Gde si ti letos bio ? zapita ga samo, pa kao i da ne očekivaše odgovora, stade se osvrtati po dvorištu.
— Ovde, odgovori Gojko, mršteći se.
— A!... oteže ona i ode u sobu.
Kad se raspremi od puta, vrati se u školu, gde Gojko spremaše svoju upisnicu.
— A premeštaja nema?
— Nema. Velja dobio...
— Čula sam sve, prekide ga ona. Kakav je to Vlajko Pecić, što dolazi na Veljino mesto ?
— Naš Drug... Onako je nekako... čudan. U svemu je oštar i odsečan. U školi, kad god je što trebalo protestovati, on je to radio bez bojazni, a njega su se mnogi bojali, čak i profesori...
— Je li oženjen ?
— Pre dve godine nije bio... Sad ne znam.
— Ah... uzdahnu Ljubica duboko, osvrćući se oko sebe, ne znajući šta da radi. »O, kako je dosadno!... Sve će se ponavljati jedno isto... I ovaj nesnosni Gojko, sa svojim originalnim osobinama,. i njegovi kad strašljivi kad namršteni pogledi, i ova najpre zaplašena pa potom oslobođena i raskalašna seoska deca... I kmetovi sa večnim nemanjem novaca, i depozitar krajem svakoga meseca I sve, sve isto, jednostrano, dosadno!«...
»O, što nisam znala da će se onako svršiti !... ponavljaše ona već stoti put jednu istu misao. Nego. uleteh, zarobih se, uplašena, i upropastih život... A kako je to sve moglo biti drukčije !... Mogli su se ostvariti svi oni lepi snovi, mogla sam saviti gnezdo, u kome bih dušu odmorila i poznala pravu sreću. A ovo... zar je ovo gnezdo!... On leži tu celo leto... sa njegovim odvratnim čičom, i ne razbira za mene... A i ja... tako isto. To nije kuća!... O, ala se grdno prevarih!«...
A Gojko radi, ide i misli: »Dosta mi je samo što znam da je moja, da pripada samo meni i nikome drugome. Neka stradam, nek se mučim, ne mari... samo kad je ona moja, kad znam da je tu«... I njemu nije nimalo čudno, što se letos krio od nje, a sad oseća da mu je ona ipak najmilija, najdraža.
Posle dva dana dođoše Velja i novi im sused Vlajko. Behu pošli Veljinoj školi, pa svratiše da se vide sa Gojkom i da se Pecić upozna sa njegovom domaćicom. Čim nastupiše u dvorište, Ljubica odmah opazi, da novi kolega celom svojom pojavom i držanjem odgovara njenim ranijim snovima.
— Ho, brate... Ovaj mi švrća veli: oženio se naš Gojko i priča vazdan tamo... Daj, velju, da vidim našu »mlâdu« kako izgleda kao muž, govori Vlajko, zdraveći se sa Gojkom i gledajući ga ozgo sa visine, sa senkom podsmeha na usnama.
— A ovo je, bez sumnje, tvoja draga polovina i glava kuće, nastavi on, rukujući se sa Ljubicom, — jer ti prijatelju, ne možeš biti glava kuće, nasmeja se on, i zagleda se u Ljubicu... Pogled mu ostade na njoj poduže, i na licu njegovu beše jasno ispisana misao: »Ho, more, pa ovo je baš zgoda živa!... Prava lepotica!«...
Gojko se malo ušeprtljao, zvera očima i gleda prekorno Velju, držeći da je on kriv ovako nezgodnu ponašanju Vlajkovu.
— Znaš ga sam, odgovora mu Velja, smešeći se. Ko može Vlajka naterati da igra po tuđoj svirali!... Gledaj ga samo!...
Posedaše i počeše razgovor. Ljubica ne skida očiju sa gosta, a i on se, u razgovoru, počešće osvrće na nju. To je čovek Gojkovih godina, razvijen, krupan i veoma otresita držanja; lice mu dosta razvijeno, obrijano ; brčići tanki, žućkasti, skoro beli ; obrve tanke, uzdignute i oštro previjene na sredini, ispod njih oštro gledaju i seku dva plava oka, pa se na niže spušta, previjen I malo zatubast, nos; brada mu obrijana, neobično razvijena i isturena napred. Celo mu je držanje odsečno, a na njegovu licu ne beše nijedne crtice koja bi odbijala i izazivala neraspoloženje; naprotiv sve mu crte behu u harmoniskoj slozi, te izazivahu simpatiju od prvoga pogleda.
— A kad ćeš ti jednom da... u naše društvo? zapita ga Gojko, smešeći se.
— Da se ženim?... Ho, mladiću, ja sam to sve preživeo... Skućio, okusio domaće sreće, raskućio... Kao na elektrici !...
— Kako to!? povikaše Gojko i Ljubica, začuđeni.
— Ostao udovac, brate, pa osiroteo, odgovori im Velja i nasmeja se, ali oni oboje gledahu Vlajka i čekahu njegov odgovor.
— Oženio sam se prošle zime. Kad u proleće udari nekakav šarlah na decu, te raspustih školu... Dok ja to naredih, žena se razboli... vidim da je šarlah, posle već i doktor reče... Kad prezdravi i poče se ljuštiti, udari je u srce, pa za dva sekunda gotova!... odgovori Vlajko, i povuče dim od cigare.
— I to je bila ženidba iz ljubavi! reče Velja.
— Eh, šta tu drobiš!... odseče se Vlajko, ali ga ne pogleda, no sakri oči.
— Zbilja?... zapita Ljubica živo, pa videvši da Vlajko naročito ćuti, nastavi: i vi to pouzdano ne možete zaboraviti nikad?...
— Ho, ljudi... kako mogu zaboraviti da sam bio oženjen!... odgovori Vlajko, i nasmeja se.
— Znam, nego ste izvesno žalili?... nastavi Ljubica zapitkivati, tako radoznalo, kao što mala deca raspituju za nepoznate im stvari. — Žalite jamačno i sad?
— E, ne mogu doveka žaliti... svemu ima kraja. Mislite li da bi vas ovaj širet žalio ?...
Ljubica pocrvene i obori glavu. Ne bi joj po volji odgovor. Kakva je to ljubav, da se tako brzo zaboravi!... Govori o njenoj smrti, a smeje se. Po njenu mišljenju, on treba ne samo sada, no i posle deset godina, da bude skrušen, ubijen, satrven tugom... Upravo ne treba ni da preživi pravu ljubav... Kad nestane takve ljubavi, našto mi onda život?... Ej, ljudi, ljudi, kakvi ste vi!...
Ljubica zadrža goste na ručku, i ako se Velja tome veoma opirao. Čekaće ih, veli, negova žena, koja je spremila ručak, ali mu Vlajko napomenu, da taj spremljeni ručak oni mogu i doveče pojesti, pošto se on rešio da noći kod Velje...
»Hm... udovačka posla! ... reče Velja u sebi. Jutros sam ga jedva naterao da mi dođe na ručak, a sad hoće i na konak... samo da bi mogao ručati kod Gojka.. Ej, moj Gojko, drži se sad dobro... nije ovo Pera pisar!«...
A Vlajko, posmatrajući zamišljena Gojka, misli u sebi: »Gledaj ti, molim te, kakvu je on zgodu pronašao!... Ho, kićane, jadan si ti muž za ovaku ženu !«
Ljubica, i ako ne imađaše u kući skoro nikakvih sudova, spremi lep ručak, postavi sovru u hladu, i pozva goste da zasednu. Beše sve lepo, i čisto. Gojko ne može da se načudi otkud se pojaviše tolike stvari, čak i čist beo pokrivač na stolu... Ali je ženska glava za te stvari vešta, očas se učini pozajmica, nešto se dotera privremeno samo za taj mah, a kad pogledaš, ono sve lepo i valjano...
Vlajko se o ručku raspoložio, zadirkuje Gojka, seća se nekih smešnih scena iz đačkoga doba, i tako umešno vodi razgovor, da se Ljubici i Gojku čini, kao da je on već godinama među njima.
E, brate, ovo je valjano... ovako sa starim drugovima provesti koji časak za trpezom, uzviknu Vlajko, brišući se ubrusom. Ja sad moram da vam se sam naturam, pa ću lepo kod jednoga četvrtkom a kod drugoga nedeljom. Da živimo, brate!...
— Nama izvolite svakad nedeljom, prihvati Ljubica živo. A i inače, kad god imate vremena...
Vlajko i Velja nasmejaše se ovolikoj naivnosti.
— Eto vam ga vala i za četvrtke i za sve praznike, i još da vam dam pride, nasmeja se Velja.
A Gojko se samo smeši i gleda kako ti i on sad ima kuću i ženu i njemu dolaze drugovi na ručak... Sve baš onako, kao kod pravih kućevnih ljudi! I on izvesno sad predstavlja pravoga domaćina! I njemu se to čini i smešno i u isto vreme čini mu zadovoljstvo. On razvuče usne još jače, i stade rukom gladiti bradu...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|